Glogovac: Mnogo stvari u životu nastane iz nenamere da bude veliko

Piše Marijana Mišić Škanata
Mislim da smo ga prvi put gledali na sceni u Tivtu u martu 2003, kada je Jugoslovensko dramsko pozorište gostovalo sa predstavom “Šine”, a imali smo sreću da ga kasnije više puta gledamo i ljeti i tokom ostalih godišnjih doba. Nebojša Glogovac dobio je i nagradu na Purgatorijama 2011. Tivat je tokom Novembarskih dana, 28. novembra 2012. opet posjetio izvanredni ansambl ovog beogradskog pozorišta sa predstavom “Hadersfild”, u kome se izrazom i energijom izdvojio Nebojša Glogovac, a razgovor sa njim emitovali smo ponovo u Mixeru.
– U Tivtu Sala CZK prepuna publike, koja je zaista s velikom pažnjom gledala predstavu i ispratila vas velikim aplauzom. Pretpostavljam da je tako svugdje?
Predstava već neko vreme ima status kultne predstave. Prepuno je od samog početka, već nekih osam godina. Otprilike je vrlo slična slika svugde i to je veliko zadovoljstvo.
-Premijera je bila u februaru 2005, a ove godine ste doživjeli i 150. izvođenje, da ne brojimo koji put je večeras odigrana. Očigledno je u pitanju i sjajan tekst Uglješe Šajtinca i režija Aleks Čizholm i naravno igra svih vas glumaca, gdje je ipak, na kraju, najveći aplauz upućen vama. Kako ste se spremali za ovu ulogu i što ona vama znači?
Cela ova predstava, kao i mnogo stvari u životu, nastane iz nenamere da bude veliko. Krenulo je onako iz jednog ubeđenja da radimo jednu malu predstavu za malu scenu JDP i, eto, nas petoro, ekipica mala, dobri smo između sebe, prijalo nam je, dobro smo radili. Zaista smo bili zaštićeni te odgovornosti da nešto moramo da napravimo, ne znam šta, nije se očekivalo ništa veliko.Onako, radimo predstavicu i to je jedan preduslov da se ljudi opuste i da uživaju u onome što rade. Kad su velika očekivanja, onda to obično ne ispadne dobro i tako, to se nekako uklopilo nekim čudnim tokovima, pomalo. Aleks je to tako fino vodila i kada je došao taj dan premijere, onda smo shvatili da smo napravili nešto jako lepo i veliko i po reakcijama publike i po…To je ono, tek kad publika dođe imaš celu sliku. Mi smo znali gde smo otprilike, ali tek kad su oni krenuli da reaguju, tad se taj mehanizam uspostavio i to šljaka i dan danas, zadovoljstvo je prosto biti u tome.

-Predstava ostavlja gorčinu u ustima, u grlu, u duši. Ima puno humora, ali uglavnog crnog. Ipak se na kraju vidi svjetlost?
Pa, da, ona jeste u nekim momentima teška i ozbiljna, kopa po tom mulju, u kome je jedna generacija zatočena, bez naizgled izgleda (smije se svojim riječima), odnosno naizgled izlaza da krene dalje. Stvarno su te devedesete upropastile veliki spektar mogućnosti te generacije, ali postoji neka katarza, pročišćenje, neka svetlost, ako ćemo tako da se izrazimo, nešto što donese olakšanje kroz malo bola.
Pozorište su obe one maske i meni je super što u ovoj predstavi postoje obe te maske, nasmejana i tužna, kakav je i život. Istina je tu nađena.

-Ako je umjetnost istina, onda je ona u ovoj predstavi.
Bilo izmišljena, ili preslikana, ili izmaštan mehanizam, koji funkcioniše kao istina, nije bitno, bitno je da ta mašina proradi, da sokovi prostruje i da to postane, uslovno rečeno, jedno živo biće.

-Predstava govori o prijateljstvu od djetinjstva i školskih dana. Koliko vam je važno prijateljstvo, jeste li vi i danas dobro sa prijateljima iz tih dana?
Mene je život malo bacao, nisam imao tu jednu stabilnu bazu. Rođen sam u Trebinju, pa sam sa šest godina došao u Opovo, pa smo se posle deset meseci preselili u Pančevo, tako da je ono grad mog odrastanja od prvog osnovne do kraja srednje škole. Tu su sva ta neka iskustva, devojke, prijatelji, izlasci, prva pijanstva, prve žurke i tako dalje. Sa nekima iz tog perioda sam ostao u kontaktu, kum mi je venčani jedan od najboljih prijatelja iz tog vremena, tako da se sa njim najviše viđam. Sa još jednim od najboljih drugova viđam se ponekad. Ja se divim mojim budvanskim prijateljima, imam ih nekolicinu, koji su četrdeset godina zajedno i dalje mogu, i dalje se smeju, veseli su kad se nađu, sve pršti od nekog dobrog raspoloženja, i dalje imaju jedni drugima šta da ispričaju što ovi drugi nisu nikad čuli…Ja se čudim kako, posle četrdeset godina, oni su od jutra do uveče zajedno, to je nešto jako lepo i veliko!
-Kojim ste se glumcima divili u to vrijeme i jeste li već tada poželjeli da budete glumac?
Nisam verovao da ću uopšte biti glumac, niti me je to nešto preterano zanimalo, jednostavno sam mislio, kako kažu Englezi, da to nije moja šolja čaja. Divio sam se nekim ljudima, kao što su de Niro, Hofman, Gari Oldman i razni drugi, ali prosto nisam znao odakle oni to vade, kako to izvode, nije mi bio jasan taj mehanizam. Ali, eto, u amaterskom pozorištu, u Ateljeu mladih u Pančevu sam stekao malo hrabrosti i iskustva i onda sam se, uz pomoć, nažalost pokojnog Milenka Zablaćanskog, spremio i prijavio na Akademiju.

– Kako to vi izvodite, što nekada niste razumjeli, kako biste to rekli sad?
Dobro, ubedili su me ljudi da je to u redu, ali nekako, glupo bi bilo nešto se uspavljivati, nego radim, ima tu posla da se čovek bavi i sobom i svojim duhovnim odrastanjem i sazrevanjem, ljudima oko sebe i problemima ljudskog roda, koji su još od njegovog nastanka, koji su zapisani u mitovima i u legendama, a koji su i dan danas nerešivi. Ima tu jedna gomila, jedna nepregledna njiva, koja treba da se prekopava i sve iznova.
-Gdje smo tu mi, kada govorimo o svjetskoj sceni? Spomenuli ste de Nira, Hofmana… gdje su tu domaći glumci?
Po resursima i po talentu, po spretnosti, brzini mišljenja i toj scenskoj inteligenciji, mi bismo mogli da budemo u vrhu, ali neke druge stvari i okolnosti, novac /ne novac, poštovanje glume kao jedne delikatne profesije, gde glumac kopa po svojim najdubljim ranama, sećanjima, ili svojom veštinom pokušava da zasmeje, razgali ljude … to su zaumne stvari, za koje prosto treba imati talenat, mehanizam kojim taj čovek obrađuje tuđe sudbine…Vreme je takvo da, počeli su da govore o tome da će glumci postati juavni radnici, službenici, koji će morati da rade po 8 sati u pozorištu, bez obzira da li ima posla.To se stavlja na nivo birokratije, jedno vređanje se dešava i moje kolege i ja smo sve spremniji i odlučniji da se tome suprotstavimo, jer je neadekvatan položaj. Mnogi ljudi, od kojih puno zavisi u tom materijalnom smislu, ne razumeju šta je to pozorište, film, zašto se to ponekad zove umetnost, tako da imamo mnogo problema, koje treba da rešavamo da bi sve to što imamo i što želimo da podelimo ljudima izašlo na videlo, tako da u poređenju sa svetom, korak je odavno izgubljen. Nešto otprilike kao što je i stanje u državi.”

-Niste nikada željeli negdje da odete, van Balkana?
Kako da vam kažem, vidiš neke lepe predele, uređene zemlje, neka nasmejana lica i onda bi u nekom svom filmu i voleo da budeš malo van ovoga što je ovde dosadno, prljavo, pokvareno i svakojako, ali ja sam jako vezan za svoje, za jezik. Ima ljudi koji odlaze, i oni najuspešniji sa ovih prostora i dalje igraju Ruse, koji puše i ubijaju okolo, loše govore engleski i vrlo su loši momci, ali obavezno!
To je opet uvredljivo, kao neko obučavanje javnog mnjenja da su svi ljudi odavde užasno loši, pokvareni. Ne znam, ispod nivoa mi je da razmišljam na taj način.

Srpski glumac Nebojša Glogovac, koga je volio i poštovao cio region, napustio nas je prošlog petka u Beogradu, gradu u kome je živio. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u ponedjeljak mu je održana komemoracija prije poslednjeg ispraćaja.
Posebno emotivan trenutak bio je kad je emitovan insert iz predstave „Hadersfild“, nakon čega je na scenu izašao glumac Goran Šušljik i nastavio scenu – bez Nebojše…
A onda se spušta zavesa i ide aplauz za večnost„, rekao je na kraju glumac…