Goran Jevtić : „Moja poetika je na granici trash-a i banalnosti kao i političko liderstvo i život koji nam serviraju“

Ovo je pravo vreme da se Ibi savremeno iščita a to podrazumeva mogućnost da vidimo kako danas po svetu izgledaju mali osvajači vlasti i budući veliki diktatori i kako od njih zapravo ništa suštinski ne zavisi, jer ima mnogo većih igrača koji su njima i nalogodavci i finansijeri i savetnici“, izjavio je za naš program Goran Jevtić, glumac i režiser takmičarske predstave Purgatorija „Kralj Ibi „, sinoć izvedene u Tivtu. Oni su zapravo samo skriveni oblici njihovih gazdi i mali robovi, a mi njihovi. Pa su potom naši robovi životinje, priroda je pak njihov rob, i sve tako u krug i unazad, do planete koju smo bahatošću koja počne od vlasti i došli do toga da uništavamo prostor u kojem živimo . Zato je on danas ispošćen i izgleda postapokaliptično a jednom će se i osvetiti čovečanstvu“ .

Ovaj komad u produkciji Festivala Dev9et iz Beograda rađen po tekstu Alfreda Žarija zahtjeva i posebnu atmosferu, ambijent i prostor za izvodjenje koji asocira na tragiku globalne slike svijeta, na priču o tome gdje smo danas doveli planetu na kojoj živimo.

Uvek biramo posebne i zanimljive prostor za izvodjenje, u Beogradu to je Stara ciglana, u Podgorici -ogromna čelična konstrukcija planete Zemlje gde smo igrali unutar nje pa je to onda bila potpuno jedna nova predstava. U Puli smo igrali u napuštenim vojnim paviljonima koji liče na konc logore , a na Skadarskom jezeru u rapadnutom zamku 15.veka„, objasnio je Jevtić .

Večeras smo Tivtu u ovoj konstrukcij koja poseća na leš nekih bivših zgrada ili pak na uobrazilju današnjih poduhvata onih koji to sve prodaju. Zato večeras, specijalno za Tivat, moj kralj Ibi kaže: “Vidiš, ja ovde pravim stanove koji su prazni a posle nekog ubedjujem da je sve OK i onda ih prodajem.”
To je simbolika i stav o tome šta ja mislim, o svim tim malim vlastima i narodima u tranziciji koja se još nije završila. Mi nismo došli ni do perioda stabilizacije i prihvatanja a koliko nas tek još čeka do nekih normalnih života. Dok ne dodjemo do tog nivoa , svet će se već raspasti.

Sve to je nekako kralj Ibi i on je danas u poetici moje režije i glume na granici trash poetike i ogromne banalnosti jer su i političko liderstvo i život koji nam oni serviraju – banalni a mi to ipak trpimo i služimo ih . Ova predstava je trebala upravo tako da izgleda – na granici banalnog i trash-a, a tako izgleda i njihova i naša politička svest na planeti koja evo, srlja da je nema.

U predstavi igraju: Goran Jevtić, Mirjana Đurđević, Sonja Vukićević/Viktor Kiss, Katarina Jovanović, Dimitrije Stajić. Sava Stojanović, Saša Nićiforović,Nemanja Rafailović i Marko Milošević. Komad je objedinio nekoliko vrsta umjetnosti – sekvence iz filma Srđana Ćešića i Džonatana Ingliša sa govorima svjetskih lidera,  skulpture Viktora Kissa i Ivana Garčevića, radove koji je nacrtao strit art umjetnik, Branko Tešić. Na sitom fonu su bili i kompozitor Nemanja Aćimović, koreografkinja Sonja Vukićević i kostimografkinja, Tijana Pavlov.

Pravim pozorište kakvo ja želim i obradjujem teme koje mene zanimaju . Svi koji su stvarali ovu predstavu su moji istomišljenici, autentični umetnici i mi sve ovo zaista mislimo o našem svetu i prosto smo morali da to ispričamo svima. Ako vam je povod za stvaranje umetnosti samo zadovoljavanje publike, na pogrešnom ste putu, jer umetnost je poziv koji dobiješ i kroz umetnosti moraš da progovaraš, da ukazuješ na probleme. To je prosto vid komunikacije koji jedino imaš samim jer imaš taj dar. Pozorište ne može i ne treba da menja svet jer on ide svojim tokom, mi ga samo usporavamo ili ubrzavamo. Ali može uticati na pojedinca i njegovu svest , pojedinac dalje može menjati ponešto u svom okruženju i to je već nešto.“, zaključuje Goran Jevtić.