Isidora Stanišić : Ples komunicira sugestivno , imaginarno, slobodno

„Ova scena je prelepa i doprinela je jednom naslovu kao što je “San letnje noći”. Jako sam srećna i zadovoljna na koji način su plesači izveli ovu izuzetno tešku predstavu, jer su im kostimi kiborga obavezujući do te mere da kada je ovako visoka vlažnost njima se magle stakla na kacigama, tako da oni apsolutno ništa ne vide“ podjelila je sa nama utiske koreografkinja, Isidora Stanišić. Bili su izuzetni, ovo je velika škola za njih i novina jer su otkrili na koji način se ljudi mogu pratiti i osluškivati, a da to nije čulo vida. To je i jedna od tema predstave i lepo neleže na celu ideju o tome kako da ponovo uspostavimo čulnost.

Vašom koreografskom inscenacijom ste na novi, zanimljiv način isčitali jedno veliko djelo klasika. Da li ste zadovoljni načinom na koji se sve slilo na sceni i na razmjenu energije plesača izmedju sebe, kao i sa publikom ?

Mislim da je publika pratila pažljivo šta se dešava,  imali smo da ne kažem tačne reakcije, ali smo uspeli da postignemo da se naše ideje i predlozi isprate i da se komunicira sa njima . Mislim da je bilo lepo.

Da li Vaše rješenje predstavlja korak dalje u tumačenju jednog ovakvog djela svjetske literature? I ako jeste u kojoj mjeri i gdje to najviše osjećamo ?

Ne mogu ja da kažem da sam ja otišla korak dalje od jednog Šekspira, ali je činjenioca da je on užasno aktuelan i u svakom vremenu savremen. Ja sam pošla od te jedne rečenice koja me je zaista mnogo zaintrigirala – šta je čovek do magarac ukoliko pokušava da razreši san ? To razrešavanje sna, ta potreba da se sve objasni, da se sve dokuči, racionalizuje, pragmatizuje, iskalkuliše- od posla do emocije, privatnosti i intime to je ono što me interesuje u ovom vremenu. Bojim se da sa raznim novim idejama o priključivanju mozga na računare i usavršavanju mozga a zapostavljanju emocija, imaginacije, snova – idemo u potpuno pogrešnom pravcu i mislim da je Šekspir to lepo negovestio sa njegovom idejom o magarećoj glavi, a mi naše kacige kiborga tretiramo upravo kao te glave.

Koliko je izazovno, koliko teško ili pak lako umjetničkom igrom prikazati tu svevremenost tekstova velikog Šekspira koji se evo, vijekovima kasnije, trasponuju kroz osavremenjene poruke i pokazuju ,što reče Miloš Latinović, „da je Šekspir mjera i našeg vijeka“ ?

Koliko je bogato i inspirativno raditi na imaginaciji svakog ko kreira, toliko je to i ogromna odgovornost i obaveza. Ali ono što nama koji se bavimo pokretom olakšava je to da zaista možemo imati slobodniju interpretaciju velikih klasičnih dela, za koje se pretpostavlja da svi znaju barem neki osnovni narativ, tako da mi mozemo ići mnogo slobodnije od osnovne potke ali uz praćenje osnovne ideje . To je ovde magareća glava, posthumanizam, transhumanizam a opet kroz taj Šekspirovski humor koji je vrcav, inteligentan i nimalo jeftin, koji nas provocira i izaziva, i na momente pogadja ali u nekom drugačijem smislu. To je njegov humor i to je ono za čim smo tragali i što smo, nadam se, uspeli da postignemo.

U priči na sceni nema samo mračnih i ozbiljnih valera, već i tog humora i ironije.  Kako je bilo ukomponovati ih u Vaš koncept ?

Ja volim da ima humora, da on postoji na sceni, volim da se šalim na svoj račun. U radu smo dolazili do odgovora na pitanja šta je sve ljudsko, šta znači biti čovjek , kao i do konstatacije da je ,izmedju ostalog, i humor jako važan jer nas čini ljudima i zato smo i potencirali te scene. Rad na tome je bilo zadovoljstvo , kako meni tako i igračima koji to interpretiraju sjajno i potpuno doprinose Šekspirovoj ideji .

Koliko je ta neopterećenost tekstom i sloboda u koreografskom rukopisu bila rizična da Vas povuče na drugu stranu vage i previše udalji od bazičnih ideja ?

Pa jeste bila rizična, to je ta sloboda izbora koju imamo i u predstavi . I Buridanovi magarci i jabuka koju ne mogu da zagrizem jer sam postao savšen , više ne mogu da pogrešim a samim tim više nisam čovek, već samo jedna mašina . Jeste , sloboda je mač sa dve oštrice ali onoliko koliko poštujem i želim da gledalac dobije slobodu tumačenja onoga što se prezentuje na sceni, toliko volim i svoju slobodu u kreativnosti. Nadam se da ništa od ovoga nije nametnuto gledaocu i da mu se pruža dovoljno mogućnosti da izgradi svoje ideje, misli i osećanja.

To je ta neophodna doza slobode ostavljena publici koja potom može da projektuje svoje vizije na osnovnu priču i tako je nadogradi na neki način. Snovi ili košmari ?

U pripremi ove predstave sam malo analizirala ove oblasti i saznala da 85% naših snova čine košmari, agresivne teme, nasilje. Medjutim mi se više osvrćemo na sanjaranje, imaginaciju, podsvest, kao nešto što pokušavamo da podvedemo pod kontrolu, da i kroz snove možemo da se usavršavamo nadalje i da sutra budemo spontaniji, idealniji, da se programiramo ovako i onako. Ali je važno da ostane ta mogućnost da možemo da i dalje grešimo, da imamo svoje misli kakve god one bile, da smo spontani.

A to su i Vaše poruke ?

Da, jesu. Nama to zvuči kao dalja budućnost ali kad se isprate teme posthumanizma i vide neki ljudi koji se time bave, poput milijardera Elona Musk-a, vidi se da je to naša sutrašnjica i da to nije tako daleko. Radi se o tome da će oni koji imaju novca imati upgradovane mozgove a mi ostali ćemo u odnosu na nnjih biti kao neki kućni ljubimci . Biće to jedna opšta polarizovanost tako da sve poznate naše dileme o ovom ili onom političkom sistemu ili slično, će biti potpuno minorne ukoliko se ne prizovemo i osvestimo neke druge stvari.

A koliko nas savremeni umjetnički pokret može podstaći na kritičko mišljenje, na donošenje odluka i kretanje ka promjenama ?

Što se mene tiče, u koreografskom radu se uvek trudim da pokret bude izraz i produžetak unutrašnjeg stanja, nije nametnut spolja već dolazi iznutra ili konceptualno prati ideju i ima precizno odredjen razlog zašto se tu i tako dešava . Konkretno u ovoj predstavi postoji ta transformacija pokreta koji je otudjen, ne prepoznaje zagrljaje, dodir i te druge ljudske stvari. On se transformiše polako kroz seksualnost, smeh, dodir, pozu u drugu vrstu kretanja . Nadam se da se to vidi u predstavi od početka do kraja da se pokret promenio kako su im navirala sećanja koja su još uvek bila tu negde pohranjena .

Znači da je snaga plesnog izraza zaista velika ?

Najveća snaga plesa je što komunicira vanjezično na svim podnebljima , što to radi na sugestivan, imaginaran, slobodan način, dajući prostora za interpretaciju samog gledaoca . Potrebno je samo publici dati više prilike da gledaju ovakve predstave kako bi stekli naviku, pa će lakše i sa puno više ljubavi dolaziti na ovu vrstu teatra.