Pouke iz grčke tragedije

Iz tragedije u Grčkoj  gdje ljudi nisu mogli da se spasu od vatrene stihije, mogu se izvuci mnoge pouke. Ne samo Grci, nego i svi mi koji živimo u primorskim mjestima.

Iz teksta koji je napisao grčki pisac Stefanos Mitilineos, biće  jasno otkud toliko ljudskih žrtava u požaru koji je zahvatio grčko ljetovalište Mati.
„Kada je neobuzdana vatrena stihija opkolila Mati u ponedeljak popodne, 23.jula, zapadni vetrovi jačine 9 Bofora svojom silinom su težili da razruše sve.
Plamen je gutao sve pred sobom, “jureći” 70-100km na sat. Nije postojao način da se zaustavi ova katastrofa, nikakav plan nije mogao da je presretne.
Međutim, veliko zlo koje nas je zadesilo ne opravdava smrt toliko nevinih ljudi, toliko nepravedno izgubljenih života.
Šta se dogodilo?
Na stotine građana pokušalo je da napusti Mati kolima, ali su se zaglavili u jezivoj gužvi u uskim uličicama koje su izgrađene još 1960, koje su od 2000. godine gusto naseljavane bez ikakvog plana, bez ikakvih siguronosnih mera.
Mesto se razvilo kao i mnoga druga mesta u Grčkoj, na “ma može”.
I nije dovoljno što se mesto razvijalo “na sreću” i “slučajno” među borovima, nije imalo izlaze u slučaju opasnosti. I tako je postalo zamka smrti.
Dok su oko ljudi zapaljivi borovi buktali u plamenu, kuće i automobili su se kroz nekoliko minuta pretvarali u pepeo, zavladala je panika.
Izbezumljeni naši sugrađani su izlazili iz svojih kuća, drugi su panično izlazili iz svojih automobila i gužve u koju su zapali i svi su se uputili trčeći ka obali, ka jedinom izlazu koji im je preostao kako bi izbegli jezivu smrt.
Koja obala?
U mestu Mati obala nije sa svih strana pristupačna. Obalu zatvaraju hoteli i kuće. To je rezulta “razvoja” iz 1960 – da ne postoji slobodan prilaz obali.
I tako, odjednom, naši sugrađani su se suočili sa bitkom za goli život, za život svoje dece i porodice. Preskakali su ograde, trčali su nepristupačnim delovima ne bi li stigli do mora.
Koje more?
Plaža je isprekidana na mnogim mestima hotelima i kućama koje su bukvalno u moru, pa tako ljudi nisu mogli da se kreću levo ili desno kako bi s udaljili od vatre, već su morali da ulaze more koje je već bilo pomahnitalo od talasa.
I tako se noćna mora onih koji su ušli u more nije završila, morali su da se spašavaju čamcima.
Čamci i brodovi koji su pristigli već su od 18h spašavali ugrožene.
Nisu mogli da se približe obali, zato što ne postoji prilaz obali zbog stena i zato što je ljude u čamcima “pržila” vatra.
Plamen i vetar su stvorili dim u atmosferi koji nije dozvoljavao čamcima da se približe obali više od 50 m.
Izmučeni i uplašeni građani su morali da plivaju do čamaca.
Povređeni, stariji građani, deca, žene padali su u more kako bi se izborili sa talasima i stigli do čamaca koji su ih čekali. One koje je sustigla vatra a izlaz na plažu nisu našli bacali su sa stena u smrt.
Odgovornost?
Na televiziji se čuje da Mati više ne postoji. To je istina. Ali postoji još jedna veća istina: Mati, na način na koji je napravljen, na način na koji je izgrađen, nije trebalo ni da postoji.
Od početka je bilo pogrešno, kao letovalište je počelo da postoji od 1960. pod nepostojećim standardima grčkog režima i od 2000. se gusto naselilo.
Sve ove godine, niko se nije pitao sledeće: U slučaju požara u ovom mestu, među borovima, bez izlaza, šta ćemo raditi?
I naravno, prvi koji bi trebalo o tome da razmišljaju su lokalne vlasti. Oni koji žive u mestu i poznaju ga bolje od ikog. Očigledno se niko od njih nije zapitao šta bi se desilo kada bi vatra zahvatila Mati ili, da bismo bili precizni, šta bi se desilo kada bi vatra stigla do Matija. A poznato je da je
oblast podložna požarima, ALI samo jedan je sudbinski.
Stari Grci su bor nazivali “prokletim drvetom” i nisu dozvoljavali da se nalazi u gradovima. Zato što su znali da je bor kao baklja.
Vredi se zapitati kako smo mi, današnji Grci, postali ubeđeni da je bezbedno živeti među borovima.
Danas žalimo na desetine preminulih, nepravedno umrlih ljudi. Kada žal prođe i nacionalna bol zbog zla koje nas je zadesilo, imamo jednu obavezu: da ne postoje više mesta poput Matija. Ni u Atici, niti bilo gde drugde.
Da nikada više ne postoje takve zamke smrti“