Reprizna igranja nove pozorišne predstave tivatskog Centra za kulturu “Providenca” bila su prilika da detaljnije popričamo sa njenim rediteljem, Egonom Savinom.
Zbog čega ne volite da gledate premijere svojih predstava ?
Zato što pažljivo gledam generalne probe i mogu tačno da naslutim šta će se desiti kad se napuni sala. Gledam tek desetu reprizuk, jer smatram da će se na prvih deset igranja predstava rasporediti u odnosu na publiku. Neke stvari će morati da se skraćuju a neke akcentuju i onda na desetom izvodjenju je uporedim sa onim sa generalne probe, onda predstava tek dobije svoju defenitivnu formu i punoću i na dalje se ne menja. Premijera je najgora od svih repriza, jer tu postoji pritisak ogromne treme zbog glumačke neodoljive potrebe za dopadanjem. Tome ne volim da prisustvujem i čekam da se predstava socijalizuje, da glumac dodje do svog pravog daha i pravog glasa.
Koliko vam je stavljanje vašeg potpisa na vizualizaciju predstave, na scenografiju i izbor muzike, olakšao proces rediteljskg istraživanja, isčitavanja, uopšte cijeli rediteljski postupak ?
Nisam imao nameru da radim scenografiju, niti je inače često radim. Ali moj prijatelj Darko Nedeljković nije mogao da učestvuje u ovom projektu do kraja. Ja volim da radim izbor muzike, režiju i adaptaciju. Ovog puta sam imao Stevana Koprivicu pa nisam morao sam, niti bi umeo da napravim tu jezičku adaptaciju na ovo podneblje. Inače, sve to je deo režije na neki način, samo što scenografi imaju sjajan smisao za dizajniranje. Ali ovde je reč o materijalu koji ne treba veliku atraktivnost, to je svedeni realizam i tu je više važan osnovni koncept prostora.
Scena više liči na neku dvodimenzionalnu sliku, kao da joj nedostaje ta dubina, ta treća dimenzija, gdje bi se glumac možda bolje osjećao. Ovako iznosi svoju ulogu uglavnom iz profila i poluprofila, čak s ledja. Koliko je to za njih otežavajuće i ograničavajuće ?
Uvek radim iz poluprofila i profila, vrlo retko anfas. Ne volim anfas pozorište, to je za mene bulevarsko pozorište. Ovde sam imao ideju na napravim susret unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, zato su tu ona četiri prozora, a svedenost je tu jer je u pritanju specifični realizam koji ne sme da bude sitni realizam a opet ne sme da bude prevelika stilizacija. Znači i u mizanscenu i u glumačkom izrazu to je blago stilizovan unutrašnji realizam i to je, maltene, recitalna forma, koncertno izvodjenje. Užasno je važna ta govorna radnja i te govorne nijanse i mislim da smo uspeli da napravimo i to da se glumci osećaju dobro na sceni i da im tamo nije im nelagodno.
Da li ste mislili da će se složenost i psihološka slojevitost Čehovljevih likova možda bolje isčitavati u minimalističkom i svedenom kontekstu ?
Ne, nego je sitni realizam upropastio mnoge Čehovljeve predstave. Taj pristup još postoji širom sveta , ta ideja o imitativnom realizmu, taj filmski dokumentaristički pristup, kada se drama prosipa na obilje detalja, zvukova, promena svetla, obilnog nameštaja, i to u pozorištu onda izgleda jako izveštačeno i preživelo. Ja verujem u čitanje klasike na novi, neočekivan način a ova prestava upravo pripada novijem i drugačijem čitanju Čehova. Zato sam se založio za svedeni realizam, jer bi dokumentarni, filmski realizam razvodnjio problem drame, priča bi se izgubila.
Da li ste zadovoljni količinom poezije na sceni Providence, za koju se inače zalažete ?
To je već nešto što ću možda vidjeti posle desetak, petnaestak repriza, ako se dogodi tako neki veliki uzbudljivi trenutak koji se posle pamti. To su oni momenti kada stane vreme, kada postoji samo koncentrat emotivnosti, energije, kada predstava dodje u stanje muzike, čiste poezije. To su retke stvari i one se dešavaju s vremena na vreme. Pominjali su mi ljudi da u izvodjenju ima dva, tri jako upečatljiva trenutka u predstavi kojima su bili ganuti. Mislim da smo uspeli napraviti nešto što je približno tom stanju poezije i muzike na sceni.
A kakav je nivo scenske istine, koju ste pominjali na press konferenciji ?
Ona je prilična, kod nekih glumaca je potpuno osvojena, kod nekih u manjoj mjeri. Ali šta da radimo, ovo je ipak kolektivan posao. Mi smo različiti, naše moći su različite i ternuci su različiti. Neki glumci koji su bili u izvodjenju manje uverljivi, za još par igranja će biti bolji a možda će neki koji izgube nadahnuće prvih izvodjenja, kasnije postati manje ubedljivi. To je pozorište, to je živa tvar i zato je i uzbudljiva. U svakom slučaju, vrlo sam zadovoljan nivoom istine koju ovi glumci nose.
Predstava dobro “prelazi rampu” i dobro komunicira sa publikom. Da li je to dovoljno da budete potpuno zadovoljni ?
Ja sam obično manje ili više zadovoljan na generalnoj probi kada vidim šta sam uradio. U svojoj karijeri nikad nisam imao taj problem komunikativnosti. Uradio sam preko 80 predstava i uvek me je zanimalo, da tako kažem, narodno pozorište, ono koje se obraća narodu ali koje sadrži ekskluzivnost i modernost. Ono koje priča priču koja je prepoznatljiva i sa kojim se običan čovek može identifikovati. Od svih predstava koje sam napravio, bar trideset su igrane preko sto puta. Kir Janja u Narodnom pozorištu i do 1000 puta, ona se prikazuje preko 20 godina i to je moja najveća radost. Uvek kad slavimo neku 50., 100. ili 200. reprizu, osećam ono što se zove uspešnost neke predstave a da pri tom nisam morao da pravim umetnički kompromis. To je važno, da one budu komunikativne, umetnički relevantne i da budu problemske. Da nagone čoveka da razmišlja o svom životu, da prepoznaje problem, da vrednuje sopstveni i tudji život. Da promišlja svet u kojem živi. To je jako važno i ja tako volim da radim a za to je potrebno imati odličnu ekipu saradnika i odličnu podelu, kao što je to bilo u ovom slučaju. To je uslov i bez toga rezultat ne bi bio ovakav.
Ovde u Tivtu postoji sjajan potencijal za pozorište. Imate publiku koja voli i razume pozorište, imate festival, kao i nekolicinu sjajnih ljudi, entuzijasta u Centru za kulturu, koji imaju znanje i profesionalnost. Tako da mi je bila radost da radim ovde i to posebno tako značajnog i velikog pisca, kakav je Čehov. Želeo sam da izbegnem onaj zabavljački, letnji koncept, jer ja već imam dosta godina i dosta predstava iza sebe i sada želim da radim klasiku, a kompromis je bio da ona ne mora da bude izvorna, nego preradjena. Ideja da se Čehov “presadi” u Mediteran ima smisla, cela ta psihopatologija svakodnevnog života, melanholije, porodična drama o kojoj Čehov piše, može biti opšte i univerzalno mesto, kao što je i osećanje predrevolucionarnog perioda takodje vrlo aktuelano. Znači, mogu reći da postoji dobra jednačina izmedju originala Čehova i adaptacije Stevana Koprivice.
