TAKMIČARSKA PREDSTAVA
Jugoslovensko dramsko pozorište – Beograd
Pozorišna predstava OTELO
Ljetnja pozornica, nedjelja u 21:00h
Vilijam Šekspir
OTELO
Prevod Živojin Simić i Sima Pandurović
Reditelj Miloš Lolić
Dramaturg Periša Perišić
Scenograf Jasmina Holbus
Kostimograf Maria Jelesijević
Kompozitor Nevena Glušica
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Igraju:
Otelo VOJIN ĆETKOVIĆ
Jago NIKOLA ĐURIČKO
Dezdemona MILENA ŽIVANOVIĆ
Brabancio BRANISLAV LEČIĆ
Dužd GORAN DANIČIĆ
Kasio RADOVAN VUJOVIĆ
Emilija DUBRAVKA KOVJANIĆ
Bjanka LJILJANA MEĐEŠI
Rodrigo NIKOLA RAKOČEVIĆ
Lodoviko DUBRAVKO JOVANOVIĆ
Montano STEFAN BUNDALO
Gracijano DEJAN DEDIĆ
Herald IVAN PANTOVIĆ
Dizajner svetla Svetislav Calić
• Premijera •
Jugoslovensko dramsko pozorište, Scena „Ljuba Tadić” • 23. decembar 2012. godine
Predstava traje 2 časa i nema pauzu
OTELO je jedna od četiri velike Šekspirove tragedije, besmrtna priča o ljubomori, strasti, zavisti i mržnji s Vojinom Ćetkovićem u ulozi Otela i Nikolom Đuričkom u ulozi Jaga – obojicom na vrhuncu i u punom sjaju svog glumačkog umeća – i u režiji Miloša Lolića, jednog od najuspešnijih i najuzbudljivijih reditelja mlađe srednje generacije.
Svoju prvu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Drugu stranu Dejana Dukovskog, Lolić je postavio 2006. godine, na sceni Teatra „Bojan Stupica”. Dve godine kasnije, na istoj pozornici režirao je Sanjare Roberta Muzila, pobedničku predstavu 43. Bitefa. Posle tri sezone koje je proveo režirajući u Austriji, Sloveniji i Nemačkoj, velikih uspeha i nagrada na festivalima kao što su Borštnikovo srečanje 2011, Bayerische Theatertage 2012. i 46. Bitef, kao i glavne austrijske pozorišne nagrade „Nestroy” za najboljeg mladog reditelja u 2012, Lolićev povratak sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta istovremeno je i njegov prvi susret s najvećim dramskom piscem svih vremena.
Foto: Nenad Petrović
MILOŠ LOLIĆ
Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio je predstave: Druga strana Dejana Dukovskog (2006), Tesla, totalna refleksija Marije Stojanović (Jugokoncert i Jugoslovensko dramsko pozorište, 2006) i Sanjari Roberta Muzila (2008).
Režirao je u drugim pozorištima u zemlji i inostranstvu: Adam i Eva Miroslava Krleže (Bitef teatar, 2002), Velika bela zavera Dimitrija Vojnova (Atelje 212, 2004), Muška stvar Franca Ksavera Kreca (Atelje 212, 2007), Bog je di-džej Falka Rihtera (Malo pozorište „Duško Radović”, 2010), Bartlbi, pisar po noveli Hermana Melvila (Mini-Teatar, Ljubljana 2011), Krvava svadba Federika Garsije Lorke (Volkstheater, Minhen 2011), Magično popodne Volfganga Bauera (Volkstheater, Beč 2012), Žak ili Pokornost Ežena Joneska (Mestno gledališče, Ljubljana 2012).
Nagrade: Grand Prix „Mira Trailović” 43 Bitefa 09 (za predstavu Sanjari), Grand Prix „Borštnikovog srečanja” 2011 (Bartlbi, pisar), Nagrada za režiju festivala Bayerische Theatertage Augsburg 2012. i Politikina nagrada za režiju na 46 Bitefu 12 (Krvava svadba), Nagrada „Nestroy” u Austriji za predstavu Magično popodne i Aprilska nagrada grada Beograda za predstavu Otelo.
Miloš Lolić: „U osnovi Jagovih motiva mora biti ona primalna taština, ali ovde nije reč o osveti, pakosti, koristi, ovde je postupak suštinski nerazumljiv, nadilazi razum. A opet, inicijalno zlo je tako sitno, skoro svakodnevno: uništiti jedan odnos. Sve što je potrebno jeste da Otelo oseti kako je Dezdemoni posebno stalo do Kasija, i general ubrzo zatim u tajnosti naređuje Kasijevo ubistvo. Otvaranjem konflikta između dvojice oficira destabilizuje se i tek uspostavljeni red na ostrvu, ovde spletkarenje dobija predznak terorističkog.(…)
I koga, s druge strane, Jago lično ubije? Svoje grešne saučesnike, Emiliju i Rodriga, jedino dvoje koji su ga voleli. Već je izgovorio svome generalu ‘Ja sam vaš zauvek’, i po dosledno perverznoj pravdi Jago ubija svoju suprugu nakon što je Otelo ubio svoju. Reč je o dramskom liku koji na scenu donosi autentičnu psihološku uvrnutost, ali posebno mesto u istoriji zaslužio je time što ledenim direktnim obraćanjem deli svoj zlokobni plan sa publikom. U kakvu nas zapravo poziciju Jago stavlja? Da li je moguće da je publika i u Šekspirovo vreme ignorisala što im se Jago obraća i ćutke čekala tužni kraj, ili su sa svih strana dobacivali: ‘Sram te bilo, vucibatino, ostavi ih na miru’; šta ako su navijali za Jaga: ‘Kolji crnca!’. Jagov kontakt sa publikom budi odgovornost u pojedinačnom, potpuno intimnom, privatnom, ličnom apsurdu. Jer on više nije medijator, pre je izaslanik, on je naš agent, direktno nas predstavlja, naš senator. Zato za Jaga ne postoji naš odbrambeni četvrti zid. Mi smo ti koji su naručili vivisekciju ljubavi pre no što je izjede kuga.”
