Nakon gostovanja u Beogradu predstave “Providenca” tivatskog Centra za kulturu, Goran Cvetković, novinar Radio Beograda je u svojoj kritici napisao: “Gledali smo jednu jasnu i direktnu predstavu o društvu kome zapravo, živimo i mi danas – što je najveći domet ovog ponovnog susreta sa Čehovom u obradi. Dobro je da je predstava odigrana i u Beogradu. Stalno se govori o provinciji, a gde smo u svemu tome mi – kao iz prestonice?”
SMEŠNE TUGOVANKE
Drame Antona Pavloviča Čehova bile su za njega uglavnom – komedije. Ni sam Stanislavski to nikako nije mogao da shvati, pa je slavnog Galeba i ostale predstave, pravio u ozbiljnom dramskom ključu. Muka likova u provinciji, ispraznost i tlapnja, težnja za nečim nedokučivim i neostvarivim…igrane su kao tuga i egzistencijalna praznina, sa kojom likovi nikako da se izbore i padaju u tragične izohipse nestajanja. Ali, kad se na te strašne patnje pogleda sa Čehovljeve pozicije, sa pozicije pravog lekara, koji bolest lako i brzo prepoznaje i traži joj leka, a ne vapi nad pacijentima, makar oni bili ubedjeni da su na smrt bolesni, što uvek daje izvesnu patetiku odnosa na kraju života i sveta – tada se vidi koliko su ti mučenici zapravo, autosugestivni i boluju od bolesti nerazrešivih protivrečnosti, koje im nameće društvo, vreme, istrorija, ali su i oni sami ugradili svoju nesposobnost i odbijanje da se izleče. Bolesni likovi boluju sa sladostrašćem i to je ono što je komično u dramama Čehova, mada je on to skrivao brižljivim realizmom i beskrajnom toplinom i razumevanjem.
U dramoletu PROVIDENCA, Stevan Koprivica i Egon Savin, otkrili su skrivane čehovljevske meandre preživljavanja karaktera u situacijama u koje su upali sami i pod pritiskom društvenih okolnosti. Radnja se dešava, ne u dalekoj ruskoj provinciji, na selu, medju nepreglednim šumama i stepama, nego u Boki Kotorskoj i to izmedju dva Svetska rata – baš dok se u Italiji radja Musolinijev fašizam i naslućuje se svetska katastrofa. Dijalozi su prilično vešto prilagodjeni novim uslovima – legendarna primorska FJAKA uzrok je nerada i nedostatka motivacije, neverice i bezidejnosti. Pritisak okolnih brda nad uskim pojasom zemlje pred debelim morem, koje je u Boki i samo nekako usko i ograničeno, stavlja i karaktere ove priče u neki turobni, ali ipak smešni, bezizlaz. Često se sa scene čuje reč – provincija ili nedodjija i tu se traži razlog za tugu i nesreću. Ali to su samo okvirne i zapravo, lažne okolnosti zbivanja – u suštini stvari je neki usud ustrojstva – porodice, društva… sklop obzira, obaveza, pripadanja, neverice, zanosa, iracionalnosti….što sve stvara jednu nerazeršivu mrežu, iz koje se lica nikako ne mogu iščupati. Čak se, kao jedno veliko rešenje dubokih kriza nečinjenja – pojavljuje i ideja Musolinijevog fašizma – preseći Gordijev čvor i osloboditi zapretenu energiju svekolikih pritisaka. I sami smo, kao društvo bili u sličnoj situaciji – prihvaćeno je rešenje svih pitanja i muka, koje je nametnuo Slobodan Milošević, obećavajući da će brzo i odjednom, razrešiti složene probleme Srbije – sa Kosovom, sa ostalim republikama, sa privrednom katastrofom, sa učmalošću, sa izgubljenim samopuzdanjem. I znamo kako se to sve razvijalo i kuda nas je vodilo i dokle nas je dovelo. Ta pretnja brzog rešenja, lebdi nad predstavom PROVIDENCA, boji sve delatnosti učesnika dogadjaja na sceni i otvara bogat splet asocijacija. Iako se zapravo, prati nekoliko ljubavnih zapleta, u čijem je središtu – IPAK – pohlepa.
Najvažnija intervencija u tkivo Čehovljevog zapleta i trajanja Ujka Vanje, jeste otkrivanje skrivanih motiva. Likovi od prve scene iznose svoje motive. Dondo Vojin – Ujak Vanja, svoju slepu zaljubljenost u Jelenu, mladu ženu njegovog zeta, profesora Alekse, prvog muža Dondove pokojne sestre…Dotična Jelena otvoreno žudi za ljubavlju mladjeg muškarca i žarko se zaljubljuje u Doktora Astića, lokalnog vojnog lekara zabrinutog za prirodu, nezadovoljnog svojim položajem, koji bi da ode iz male varoši, ali nema prave motivacije. On prihvati Jeleninu ljubanu ponudu, ali tek do pola – niti ode sa njom, niti uspe da je obrlati da ona ostane sa njim. Sonja se otvoreno ljubavno nameće privlačnom dotičnom doktoru, ali ne uspeva da ostvari svoje trapave zanose, potpuno dezorjentisana i sasvim bez samopouzdanja – tvrdi kako je strašno ružna i beskrajno pati. Profesor Aleksa – sada već u penziji, otvoreno pokušava da prevari stanovnike lepe velike kuće, koja je zapravo kuća njegove pokojne žene, koja je ostala u nasledje njihovoj kćerki, Sonji. Profesor čak koristi svoju lepu mladu ženu, da erotskim čarima prevari glavnog privrednika u toj kući i na imanju maslinjaka – Donda Vojina, da bi on pristao na transakciju prodaje kuće gde on gubi sve. Taj vrtoglavi i otvoreni sled dogadjaja, u kome nema ni morala ni obzira – prenosi se na sve likove i sve radnje dokazuju duboku moralnu krizu u društvu – naravno, najlakše je to prikazati u vreme naleta fašizma, ali asocijacije su jasne – ima li razlike u naše vreme? Zato je centralna scena celog komada zapravo, govor profesora Alekse, gde on bez ustručavanja, predlaže da se kuća i imanje prodaju i da se sve pare daju njemu, da kupi letnjikovac u Švajcarskoj – a sadašnji stanovnici velike kuće – ostaju na ulici! Ta vulgarna samoljubivost i otimačka logika, toiliko su jasno prikazani i duboko osudjeni baš u toj sceni, koja osvetljava jarkom svetlošću sve ostale odnose. U ulozi profesora Alekse, briljirao je Mladen Nelević – on je studioznošću, glumačkim umećem, komičnim darom za dramski preokret, samoironijom i samopouzdanjem – sa zavidnom lakoćom odigrao skoro renesansnog starca hipohondra, koji gramzi za nezasluženim bogatstvom, žrtvujući tom motivu i nezasluženu ljubav. Odlično! U ulozi Sonje, odlično se snašla Jelena Petrović, koja je umela da razreši sve motive lika – od nesrećne, zaljubljen šiparice, do stuba kuće i glavne i čvrste ličnosti, koja sve dovodi u red…zapravo, gubeći, ipak – svaku nadu. Tragično-ironični sklop njenih akcija, dodatno je odredio žanr predstave. U liku Doktora Astića pojavio se vrlo dobro pripremljeni Vojin Ćetković. Umeo je da se žali na tugu palanačke otudjenosti, ali i da otme svoj predmet požude i drsko ga grabi, bez stida i srama, bez obraza i obzira…kao što hladnokrvno surovo, odbije iskrenu ljubav nesrećne devojčice Sonje. Lepotica Jelena – Ana Vučković, otvoreno se nudi mladjim muškarcima, jer joj je preko glave da udovoljava staračkim željama nemoćnog i dosadnog muža. Ispunila je zadatke jednostavno i precizno, a da se nije udubljivala u neke zaumne nade i bolove, koji ovaj lik treba da nosi. Više je to bila današnja spretno udata ženica za nevoljenog starijeg muškarca – možda bi se mogla nazvati i sponzoruša. Možda to i jeste dublje osvetljenje za ovaj lik i njene probleme. Dondo Vojin u liku Neboše Ilića, bio je groteskna figura, bez pravog cilja i bez pravog motiva. I kad sedi u pidžami i kad se obuče u luksuzni kostim…i kad pati i kad se podsmeva – Nebojša Ilić se poigrava sa svojim karakterom, što ionako komičnu situaciju, čini previše lakom i površno racionalnom. Stvara se utisak da glumac do nekle veruje svom liku, a odnekle ga posmatra sa distance zabavljačkog teatra letnje pozornice. Šteta! Zato je Dejan Djonović bio odličan komšija i dobrotvor, komentator i pomoćnik, uveren da će Duče spasiti svet od razvrata i bede. Čvrstinu je pokazala i Dubravka Drakić kao služavka Majda. Umela je i da podvikne i da se povuče i da pomogne – kad god je trebalo. Scenografiju potpisuje reditelj Egon Savin – jednostavna, slikovita, bogata svetlom i tamom, soba sa ulice, sa ogromnim prozorima koje kad treba zaklanjaju beli polupropali, drveni šaloni. Monumentalnost gradjevine u kojoj se radnja dešava postignuta je elegantno, višestruko funkcionalno i jasno. Kostimi Jelene Stokuće opet su bili neodvojiv i važan deo radnje – svaki kostim i svako presvlačenje, imalo je jasan dramski i scenski znak i zadatak. Bogatstvo detalja i generalna gama, kostimski kontrasti likovnog i značenjskog sklopa, komentarisali su i podvlačili zbivanje i atmosferu na sceni. Odlično!
Gledali smo jednu jasnu i direktnu predstavu o društvu kome zapravo, živimo i mi danas – što je najveći domet ovog ponovnog susreta sa Čehovom u obradi. Dobro je da je predstava odigrana i u Beogradu. Stalno se govori o provinciji, a gde smo u svemu tome mi – kao iz prestonice? Vrlo zanimljiva pitanja i vešti odgovori u čistom i izbrušenom ogledalu. Sasvim tačno!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2
