Piše: Mašo Čekić
Između devet i jedanaest ura činovnici su skidali crne štitnike, koje su nosili preko rukava od košulje, od ručnog zgloba do lakata. Zanatlije su napuštale svoje radnje, tek priškrinuvši vrata. Lučki radnici ostavljali su kolica i kare, da i oni odmore, a iz velikih radionica, fabrika i skladišta stizali su radnici u trljižima. Bilo je tu profesora, advokata, penzionera, pomoraca, ribara, seljaka, gospode i proletera. Svi u isto doba dana za kafanskim stolom.
U uru od marende!
Ulice i uličice, kale i pjacete bokeških gradova mamile su profumima od kužine.
I sit ogladni.
A ko ne bi !?.
Pasaš donjom bandom, a nozdrve ti napuni miris tek popriganih gavica, sarduna i sardela. Kreneš dalje, iza kantuna te dočeka onaj neponovljivi, slatkasti i mamljiv miris garofulića i odmah znaš da je kod Mare spreman rižot od teletine.
Stigneš blizu Perove konobe, a oko tebe, kao da te opkolio i pritisnuo, miris tek kuvanih tripica i u trenu pomisliš na slani sir. Treba ga samo izgratati preko pijata.
Na onu malu pijacetu, đe dolaze radnici iz Velike radionice, vazda je najbolji goveđi gulaš, a kod tete Katica najjbolja je fažola.
I sad je stađon od fažole ! Teta Katica bi joj dodala
domaće pašte. Taman koliko treba. Nikada ni zeru viška.
Majko moja, kada uz fažolu skuva glavinu i koljenicu, pa ih iskida na pijat i okruži škalonjama!.
A Đoko parića po nekoliko jela. Zimi obavezno sarmu, pa kraut sa kobasicom, zelje i kaštradinu sa krtolom u guke. Na banak je pršut đeda Vida, star skoro dvije godine, koji Pero znalački feta, kao da je sir. I vazda ima po koji bumbar!
Žena Anta Kićova kuva samo fina jela: šnicele u toću, pašticadu sa njokama, pašta šutu sa toćom od govedine, bakalaj i „ bome, ni anci jedan dan ne pasa, da u moju kužinu nema lešade od mesa i od ribe ” svako malo je ponavljala preko prozorčića koji je iz kužine gledao u konobu.
A s proljeća, kod Iva se tiskalo za pijat jagnjećih dropčića sa bižom, džigericu sa lukom, a posebna fešta bila je kada se parićavala bržolica uz koju je odila žućenica sa krtolom.
Neko je rekao da je „ marenda veliki obrok za male pare” i sigurno se u tome krije dio tajne njene popularnosti. Treba dodati i druge karakteristike: marenda je zbližavala ljude, bila je vrijeme za gradske novitade, ljubavne i svake druge priče, mjesto analize svega i svakoga u sportu, poslu, državi i svijetu, a o politici se vazda pričalo posebnim jezikom u stilu „ sve reci – a ne reci ništa ” jer se znalo da u svakoj kafani neko ima „ dežurno uho “.
A marenda ne bi bila brend prošlosti da nije vina, koje jednostavno ide uz naručeno jelo i nikada te ne pitaju hoćeš li vino nego: koje vino ?.
Stare mušterije se ni to nijesu pitale jer je konobar znao ko pije bijelo, ko crno, špricer ili bevandu.
Jelo se, pilo, nazdravljalo i ćakulalo gotovo u jedan glas: bučno, pa i kada su stizale ružne vijesti.
Nema više marende!
U nekim dalmatinskim mjestima je pokušavaju vratiti na velika vrata, pa organizuju božićne, uskršnje, novogodišnje, proljećne, zimske, riblje, mesne i ine marende.
Sve za jedan dan !.
A stvar je prosta: nije marenda potpuno nestala nego je promijenila mjesto i vrijeme.
Kad god ti odgovara, telefon u ruke, pozoveš broj i na vrata stana ili posla donesu ti picu ili neko jelo sa jelovnika kineske kužine!
Niko i ne pomišlja da bi, u deset ujutro iz neke kafane dobio tripice i to „ malu „ porciju u duboki pijat, za malo para. Tako odavno ne razmišljaju ni ugostitelji.
A tu marendu što ti donesu, jedeš najčešće sam uz gledanje TV, čitanje novina ili udaranjem u ona mala, jadna puca mobitela, odgovarajući ili šaljući poruke.
E jado moj, nema više ni pravih ćakula, pa se čude kada im ukradu poruke sa mobitela i postanu „ javno dobro “.
A stara marenda omogućavala je da se o svemu priča, ako treba i u tiho, u po riječi, da bi ostala tajna. Ko nije čuo, poslije mu, onako, lijepo i natenane, na uho ispričaš.
U svakom slučaju, dobro si jeo i pio za male pare. Bio u dobrom društvu, čuo sve što si morao znati toga dana, dogovorio večernje kartanje, popodnevno bućanje ili oposlio ono o čemu ti ukućani bruntulaju danima. I mobu si dogovorio u kafani. Sve u one po ure od marende !
Zaboravio sam na one terine i pijadele pune kuvanih jaja i slane ribe. Pa ko bi popio čašicu, a da ne založi !?
Zbore da je marenda nestala skupa sa onim velikim radionicama, fabrikama i skladištima. U ovim, pridošlim novitadama nema marende. Neće je ni biti!
Zborili što zborili, činjeli što činjeli, pisali ili ne, ona je pasala za vazda i ne bez uzdaha zborim: Adio ti, marenda.
