„Kainov ožiljak” u izdanju Lagune, istorijski triler pisan “u četiri ruke”, autora Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, dva najčitanija domaća pisca mlađe generacije, predstavljen je sinoć u ljetnjikovca Buća u Tivtu. Oba autora su sinoć tivatskog publici približila ovaj uzbudljivi politički triler, kao i motive i procese svoga stvaralaštva, a medijator književne večeri bila je Vanja Gavrovski , PR izdavačke kuće Laguna.
Radnja romana„Kainov ožiljak” je smještena u glavni grad Njemačke, u 1939. godinu, vrijeme prije izbijanja Drugog svjetskog rata kada je književnik i diplomata Ivo Andrić boravio u Berlinu kao opunomoćeni poslanik Kraljevine Jugoslavije. Iako u ovom djelu istorija predstavlja osnovu i kontekst, fikcija je ipak akcentovanija.
“Ideja za roman je krenula od Dejana, koga je zaintrigirala moja priča o Andriću iz vremena kada smo ih pisali zajedno za Lagunu”, objasnio je Vladimir Kecmanović.
” Ja sam tada počeo da radim na romanu koji je replika na Andrićevu “Prokletu avliju”. Pomislio sam da bi mogao da pravim fiktivnu priču o tome kako je zapravo nastala Prokleta avlija. Dejanu se ideja dopala i lako smo podelili posao da smestimo priču o njenom nastanku, u period te dve nacističke godine. Jer postoje neograničeni niz literarnih analogija koje to opravdavaju. Ja sam se bavio fiktivnom pričom a on je napravio ono u čemu je inače majstor, stvorio epohu i oživeo te dve godine. Pisanje u četiri ruke deluje dosta komplikovano ali mi smo prvu ruku tog posla veoma lako uradili. Posle smo se nadopunjavali i to je bilo isto tako zgodno i kreativno. Publici se dopalo, kritika se podelila.”
Iako je Iva Andrića upoznao kroz njegovo kompletno djelo kao i kroz studije o njemu i njegovoj diplomatskok misiji, za Dejana Stojiljkovića, taj proces ipak nije potpuno završen:
“Ja Andrića još uvjek upoznajem i otkrivam i nikako da to potpuno uspem. Tako je to sa velikim piscima – sa Dostojevskim, Tolstojem,Crnjanskim. Ko nije čitao Andrićeve pripovetke već samo romane, po meni, kao da ga nije uopšte ni čitao. Ja sam se upravo vratio njegovim pričama, da vidim čega tu sve ima, naročito u njegovim sjajnim pričama vezanim za žene. Naš roman počinje referencom na priču o Mustafi Madžaru, ne slučajno. Naime, kada je Andrić u jednom zapisu i intervju opisao susret sa Adolfom Hitlerom, izjavio je da ga je ovaj podsetio upravo na Mustafu Madžara. To sam iskoristio da napravim jednu malu jezičku igrariju. U našem romanu postoji ta intertekstualnost i dodir sa Andrićevim opusom, pre svega sa njegovim pripovetkama, jer je u njima on zapravo pravi Andrić.”
