Beogradska “Politika” posvetila je posebnu pažnju novoj pozorišnoj predstavi tivatskog Centra za kulturu “Hasanaginica”. Nakon pozorišne kritike premijere, u današnjem broju i opširni intervju novinarke Borke Trebješanin sa Anitom Mančić koja u predstavi tumači ulogu majke Hasanaginice.
Гете је рекао да је велики народ који има „Хасанагиницу”. Шта се десило са нашом величином? Колико смо заборавили на стид, љубав, оданост, посвећеност… разговарали смо са глумицом Анитом Манчић непосредно после премијере представе „Хасанагиница”, према делу Љубомира Симовића, а у режији Јагоша Марковића. Представа је изведена у атријуму летњиковца Бућа у Тивту, а у оквиру овогодишњег Међународног фестивала медитеранског театра „Пургаторије”.
„Мораћеш да се отргнеш. Таква нећеш ваљати ни себи ни богу, ни људима…” речи су, поред осталих, које је мајка Пинторовић, коју тумачи Анита Манчић, упутила својој ћерки, несрећној Хасанагиници. Анита Манчић која већ има богато тиватско глумачко искуство показала је и овога пута да свака улога има своју сценску снагу уколико јој се посветите на прави начин.
„Хасанагиница” траје кроз векове. Чега је по вама симбол ова сага о Фатми Араповић, жени која вечно живи и траје?
Свако „Хасанагиницу” може да је тумачи из свог угла. Ни ја сама не бих могла да се определим за једну ствар. Основа приче је жена, њен статус некада и сада. Данас, наравно мање, али некада да. Међутим, то је и прича о издаји, доследности, о болесним умовима… Једноставно у овој фантастичној драми може много тога да се извуче као поука, али и да каже, промисли о реалности људских амбиција, о злу, о слабости која доведе до кобних момената.
„Хасанагиница” је мера стида, неправде, поноса… За шта нам је Хасанагиница данас инспирација?
За све то што сте набројали. То данас више не постоји. Оно што је раније била врлина данас постаје мана. Бити стидљив, то више не постоји, а одсуство стида повлачи многе друге ствари у овом нашем времену у којем нам више ништа није сакривено. Све нам је познато и на изволте. Данас уколико се придржавамо неког васпитања и начела која су нам пренели родитељи и преци, постајемо неприхваћени и неприлагођени.
„Време је највећи лекар. Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све.” Кроз своје улоге исказујете шта мислите о свом времену. Шта сте уткали у лик мајке Пинторовић. На шта сте хтели да укажете?
Тешко да може кроз ову малу улогу да се каже нешто ново. Оно што је, ипак, мени била идеја без обзира на то, јесте какав
резултат се створи од човека, какав човек постане у неким зрелијим годинама. Да се ниједан човек не рађа зао, већ живот и искуство, васпитање или околина људе прави оваквим или онаквим. Кроз мајку Пинторовић, али посебно кроз последњи део драмског исказа, моја идеја јесте да она није душа од камена, али да је једноставно због свог живота, статуса, многих калкулација које је радила постала то што јесте.
Осетљиви сте на туђе судбине. Чиме Вас је дотакла судбина Хасанагинице? Какав је положај жена данас на Балкану?
Мислим да су данас жене прешле у другу крајност. Чини ми се да постоје две крајности, а да не може никако да се успостави средина којој сви тежимо. Или је црно или бело. Или су потлачене у неким срединама, у неким односима иза затворених врата или су потпуно феминизиране, своје до те мере да им мушкарци нису потребни. Ту неку средину треба наћи. Потреба и однос између мушкарца и жене је нешто што једноставно продужава врсту. У данашње време жена је или газда или је потлачена.
Да се више водило рачуна о култури другачије би нам биле црне хронике. Какво ми то време живимо? Колико смо се удаљили од правих вредности?
Живимо време ниподаштавања човека, а онда и свега осталог. Ми смо као људска врста незаштићени. Када би ти се нешто десило не би знао на коју адресу да се обратиш и ко би могао да те спасе од било каквог недела. У овом нашем времену, посебно у последње две три године много је неквалитетних људи дошло на позиције и одлучује о нашим судбинама. Свако има право на све, нико никога не поштује. Свако има право на своје мишљење, али оно не мора да се шири као метастаза само зато што су неки појединци дошли на неке важне позиције, а да нису способни да их обављају како треба. Немају дара, немају образовања, нити било какву подршку за место на којем су се разноразним каналима нашли. И онда се квалитетни, паметни људи повлаче. Осећају се усамљено и у мањини. Мрско ми је да сада помињем имена и конкретне случајеве, једноставно ми је гадно време у којем живим, јер не само ја, већ и било ко, ко је нешто урадио у животу, иза себе има неки алиби да је урадио нешто што заиста јесте. Сада он мора да се правда неким самозванцима, малим људима, ситним душама који под велом неких величина и великих подухвата суштински профитирају.
Којим путем иде српско позориште?
Да се надовежем на претходну причу: уколико се буду задржали неквалитетни људи, ми одосмо доврага. Али ако се на поједина места поставе прави људи, онда имамо неку будућност. Исто мислим и када говорим о материјалној подршци култури. Да не причам даље, ма ништа ми се не допада, да не залазим у детаље.
Ваша жеља је да пронађете сваки кутак на земљи. Да ли планирате неку нову туристичку авантуру?
Да, путујем у августу у Пекинг са Југословенским драмским позориштем које тамо гостује са Молијеровим „Уображеним болесником” у режији Јагоша Марковића. Радујем се овом изазову.
(Politika)
