Piše Marijana Mišić Škanata
Miodrag Đino Maljoković, džez bubnjar i brat saksofoniste Jovana Maljokovića, sviraće večeras na Purgatorijama sa bendom “Belgrade Jazz Connection”. Veoma zadovoljan što je opet u Tivtu, gostovao je i u današnjem Radio suncobranu.
-Kako je biti ponovo u Tivtu?
„Toliko mi je lepo i veoma sam srećan i radostan. Divno je ovde i svaki put kad dođem iznenadi me nešto lepo i novo, na tome vam stvarno čestitam. Tivat zaista postaje jedan pravi kulturni centar Crne Gore.
Večeras ćemo imati jedan lep džez koncert u Atrijumu Ljetnikovca Buća u 21 sat. Vašim sugrađanima i gostima, ljubiteljima džez muzike večeras ćemo sa zadovoljstvom predstaviti divne muzičare. Kao prvog bih pomenuo jednog od najmlađih, ali i najboljih i najperspektivnijih džez klavirista, to je mladi Dušan Sarić. Prvi put je u Tivtu i ima malu tremu, ali tu smo mi stariji, koji ćemo malo da mu pomognemo. Tu je i solista i član džez orkestra Radio TV Srbije, trubač Vlada Krnetić, koji za sobom ima svoj solistički džez album, na kome malo i peva. Biće i gospodin Branko Marković na kontrabasu, doajen naše džez scene, ja ću svirati bubnjeve. Nastupamo pod imenom „Belgrade Jazz Connection”. Ja kažem, ako Francuzi imaju svoju French Connection, možemo i mi da imamo našu, ali džez vezu.
-Upravo ste se vratili sa Nišvile džez festivala, koji je otvoren 13. Avgusta, a na samom otvaranju vaš brat je dobio nagradu za životno djelo. Jeste li bili uzbuđeni?
„Moram vam reći da je nešto najlepše biti brat Jovana Maljokovića. Ja sam to veče imao sreću i čast da budem sa ansamblom. To što smo to veče doživeli, jednu tako divnu atmosferu, lepu svirku, publiku koja nas je svim srcem primila i to veliko, ogromno priznanje za životno delo, stvarno je, bez obzira što sam brat rođeni Jovin, pošteno zasluženo. On je ceo život posvetio džez muzici!
-Ove godine je na festivalu bilo puno publike. Znači li to da se stvari pomjeraju na bolje, da se dešava uspon kada je slušanje kvalitetne muzike u pitanju?
,,Mislim da je ove godine postignut rekord. Tokom četiri dana trajanja festivala bilo je preko 150.000 posetilaca – slušalaca džez muzike, a to je za nas najvažnije! Bilo je dosta mladih, a to je i cilj svih ovih festivala – da privučemo mladu populaciju i da je zainteresujemo za prave kulturne vrednosti. U pravu ste apsolutno, samim tim što ih je toliko mnogo došlo, sama ta misija koja traje dugo, dosta godina i koja je mukotrpna, je ipak uspela. U okruženju u kome živimo znamo šta se sve plasira. Mi nismo protiv druge muzike, treba da postoji raznovrsnost, ali ne da postoji samo jedna i jedna, da ne pominjem sad koja. Zato nam je važno da je džez našao svoju publiku i da ima svake godine sve više pristalica. Eto, vidite, i u Tivtu, mi tu dolazimo po treći put i uvek nas pozdravi dosta publike, koja uvek kaže – Dođite nam opet! Mislim da je to nešto najlepše.
-Kako je to biti džez bubnjar?
„Kao prvo, nikad se ne bih bavio muzikom da to ne volim! Drugo, zahvaljujući muzici, celo svoje biće, dušu, sebe kao personu mogu da predstavim, ko sam šta sam i kakav sam! To se, verujte, oseća, iako način na koji sviram može nekad da bude ovakav, nekad onakav. To je ta ljubav prema muzici, a mislim da su bubnjari najsrečniji muzičari. To je kako kad zidate kuću, ako niste dobar temelj napravili, ne vredi vam ništa gore, nikakve vile, ni čuda, to će da se sruši! Bubnjari su temelj svakog orkestra. Ne hvalim tu sebe, ali je to poseban osećaj, kad znate da ste vi jedan od veoma važnih delova, na koju se oslanja ta jedna velika građevina.
-Koliko je džez muzika trenutka?
„Vi nikad niste sigurni, ne znate šta će se desiti, zavisi i od inspiracije i od publike, tako da tu ima puno iznenađenja i improvizacije, a to je ustvari džez!
-Nastupali ste širom Evrope i svijeta.Koji vam je jam session, ili koncert, kreativni susret ostao u najljepšem sjećanju?
„Ja sam zahvaljujući bratu Jovi obišao mnogo velikih džez festivala i uvek su bili ti jam session-i, gde smo mi sretali najveće svetske zvezde i imali priliku da sa njima sviramo. To vam ostaje za ceo život. Pre petnaestak godina na Beogradski džez festival došao je jedan od najvećih džez bubnjara svih vremena, Art Bleki, a meni je povereno da mu budem domaćin! To znači 24 sata biti sa čovekom koga obožavam otkako sam počeo da sviram. To su mi najsrećnija 2 dana u kojima sam uživao i shvatio da su ti veliki i najčuveniji muzičari ujedno predivni, obični ljudi, sa najnormalnijim navikama, da znaju da se nasmeju i to mi je najlepše što s tiče diektnog susreta.
Imam još jedan neverovatan susret, sa koga čuvam fotografiju. To mi je najlepša fotografija u muzičkoj karijeri. Klinac sam bio, sa 13, ili 14 godina. Beogradski Dixieland ansambl činilo je par studenata i mi deca. Dolazio je veliki Luis Armstrong, Sačmo u Beograd prvi put. Mi smo sa našim instrumentima došli na aerodrom, namestili instrumente, ali nas je vatrogasac oterao napolje. Otišli smo na livadu. Posle dvadeset minuta sleteo je avion. Izlazi Luis Armstrong, a mi krećemo sa „Oh, when the Saints”…Čovek u tom momentu napušta celu pratnju i dolazi kod nas! I to pored bubnjeva i pored mene i sa osmijehom kaže njegovo čuveno „Yeah!” Neko je to slikao – ja sviram bubnjeve, a veliki Sačmo pored mene i uživa u tome!”
-Tako zapravo nije bilo šanse da ne nastavite da se bavite muzikom! Recite nam još nešto o večerašnjem repertoaru!
„To će biti baš džez repertoar, jer je koncert pod naslovom „Sav taj džez”. Gospodin Krnetić na trubi će izvesti svoje kompozicije, sviraćemo standarde džeza, predstavićemo našeg mladog pijanistu Dušana i sigurno će biti interesantno! Ja od srca pozivam sve vaše slušaoce, koji budu raspoloženi, da dođu na pozornicu u Ljetnikovac Buća.”
Teško je odbiti poziv na lijepo druženje i ispunjeno veče sa muzičarima, koji sviraju džez, punog srca. Ako je suditi po riječima Đina Maljokovića, sreću i radost što se bave muzikom preneće i na publiku. U ritmu džeza.
