U Sportsko rekreativnom klubu „Hard Core” Tivat počela je sa radom škola boksa koju vodi proslavljeni jugoslovenski bokser Dragan Petrušević.
Petruševic je rođen 1943. god, završio je tehnički fakultet i fakultet fizičke kulture. U Beogradu je radio kao dipl. ing vazduhoplovstva u JAT-u. Kao takmičar nastupao je za Partizan iz Beograda (1959-1966), zatim Radnički iz Kragujevca (1966-1969) sa kojim je u ekipnom plasmanu tri puta bio prvak Jugoslavije.
Na kraju je nastupao za Crvenu Zvezdu iz Beograda (1969-1976) i u tom periodu su bili trostruki prvaci Jugoslavije. U karijeri je imao preko 365 borbi od kojih je u 85% slucajeva rijesio u svoju korist. Takmičio se u muva i bantam kategorijama. Kao trener vodio je omladinske klubove Crvene Zvezde (1991, 1992, 1993), Radničkog (1994-1996) i Partizana iz Beograda (1998-2003).
Gostujući u našem programu, Petrušević je kazao da je boks plemenita vještina, uporedivši ga sa novim borilačkim tehnikama kojima se, prema njegovom mišljenju, ljudi usmrćuju.
„ U klasičnom boksu imate određene propise gde smete protivnika da udarite, tako da imate veoma mali broj takmičara koji završe tragično. Kad vidim ove nove tehnike ja prosto drhtim od straha, ne odobravam to. Klasičan boks je plemenita veština, sastoji se iz tehnike i taktike. Prvih nekoliko godina sam bio u muva i bantam kategoriji, a kasnije sam boksovao i u pero lakoj kategoriji. Ostvario sam fine rezultate u obe kategorije. Na postdiplomskim studijama istraživao sam 135 takmičara u periodu od 1975 do 1985. godine bivše Jugoslavije. Uzor broj jedan bio mi je Belić, a nakon njega Vujković, Parlov, Todorović i Obradović. Belić je bio rođeni bokser, što je on o boksu imao u petama, Parlov nije imao u glavi, međutim Belić nije bio disciplinovan, a Parlov jeste. Parlov je imao izuzetne rezultate, bio je prvak sveta u amaterskom i profesionalnom boksu. Puno puta smo bili zajedno u reprezentaciji, bili smo nerazdvojni. Kada sam čuo na radiju da je umro, to me jako pogodilo, krenuo sam na sahranu, ali su me vratili sa Debelog brega, nisu mi dali da odem. Kada govorimo o treniranju, da biste bili dobar trener morate biti dobar čovek, zatim dobar pedagog i treba da imate određeno iskustvo u radu sa takmičarima. Po meni, najbolji trener u bivšoj Jugoslaviji je bio Boris Dugec. On je u svakoj sekundi znao da spasi svog takmičara, da mu da sugestiju kada da ode u ofanzivu ili defanzivu i da ga nauči da hoda po ringu. Ja sam proveo 17 godina na ringu, dovoljno mi je da vidim takmičara kako hoda da znam da li će biti dobar ili ne. Vukašin Dobrašinović je kod mene trenirao u beogradskom Radničkom, koji sada u Kolašinu ima svoju omladinsku školu. Nema ništa lepše nego kad trener vidi da ga učenik nadmaši. Ovde sam stigao spletom okolnosti. Imam plac na Luštici, jednog jutra sam se kupao na plaži Oblatno kada mi je prišao jedan od vlasnika kluba i rekao mi da mu delujem poznato. Pitao me da li sam se nekada bavio boksom i predložio mi saradnju. Otišao sam da vidim salu i tako je sve krenulo”.
Termini za školu boksa u klubu su ponedjeljak, srijeda i petak od 17 do 19 sati, a najmanji uzrast koji se preporučuje je 12 godina.
