Suzana Petričević sinoć je odigrala monodramu „Poslednja šansa“ Mirjane Bobić Mojsilović u Centru za kulturu, praćena smijehom i aplauzima publike. Priča o Velikom bratu koji upravlja našim životima i o svijetu zabave danas, odnosno o rejtinzima i gledanosti kao mjerilu uspjeha zaintrigirala je i zamislila ljubitelje teatra, kao i na svim ostalim scenama, na kojima je tokom 7 godina odigrana preko 250 puta. 
Dramska umjetnica za naš program kaže da je veoma srećna što je ponovo u Tivtu na ovom mini gostovanju u Crnoj Gori, gdje je prethodne večeri bila i u Nikšiću: “U vašem gradu je takva publika, koja ume da se raduje, ume da prepozna pozotište u onom pravom smislu reči, koje izaziva emociju.”
Sam tekst glumica je naručila od Mirjane Bobić Mojsilović, o čemu kaže:”Predstava je pomalo autobiografska, jer ja jesam bila nezadovoljna svojim statusom u pozorištu u momentu kad sam od Mire naručila da napiše za mene tekst, zato što sam smatrala da mi je potrebna upravo ovakva uloga, široka, velika, koja može da korespondira sa ljudima u publici u žanru melodrame. Ja ne volim jeftine komedije i nasmejavanje ljudi. Ja se inače jako retko smejem, ali kad je duhovito, ja umrem od smeha. Verovatno je to razlog i za nagrade,svi su to prepoznali.To je jedna univerzalna tema. Veliki brat nas više ne posmatra, on diriguje.”
Poslednja šansa beogradskog “FAVI teatra” je priča o rijaliti televiziji, sredstvima rijaliti pozorišta, o čemu Suzana priča:”Glumci sede kod kuće, bez posla i predstava tretira pitanje šta bi bilo kad bi se jedan vrhunski glumac prijavio u to dno dna, kakav je rijaliti šou program i igrao jedan od tih uništenih likova, koje cela zemlja posmatra. Mi smo rijaliti dozvolili, ali ja se na ovaj način borim protiv.Mislim da je to sjajan scenario, koji verujem da ni Meril Strip kad bi videla, ne bi odbila. Ja imam i razne pozive i otići ću na ta razna internacionalna gostovanja To je strašna tema i prava melodrama, u kojoj se smejemo svojoj muci.”
U predstavi se čuje i nekoliko muzičkih numera, tako da se dio publike prisjetio i “Bel tempa”, u kome je glumica svojevremeno pjevala, a pozorište je po njenom mišljenju jedino mjesto na kome se muzika može plasirati na kvalitetan način, ili koji barem njoj odgovara.
