Na X Medijskim dijalozima koji se danas održavaju u Tivtu, tema je „Postmoderni mediji- monolog ili dijalog“ . Dokle su mediji danas stigli i ko vodi veći monolog, odnosno dijalog, televizija, radio ili štampani mediji, govorili su učesnici današnjeg skupa prof. dr Ratko Božović, prof. dr Nada Zgrabljić Rotar, prof. dr Čedomir Čupić, prof. dr Vedada Baraković i prof. Mileva Pavlović.
Na pitanja mr Željka Rutovića „ Gdje smo danas sa dijalogom? Živi li civilizacija dijalog? Ima li susreta čovjeka i dijaloga?“ odgovorio je prof. dr Ratko Božović, dobitnik nagrade „Dialogos“ 2016. godine za najbolju knjigu iz oblasti teorije i kulture medija, za knjigu „Paradoksi medijske slobode“, u izdanju Medijske kulture iz Nikšića.
„ Moram da kažem da sam se malo iznenadio kad sam vidio da su uz monolog/ dijalog stavili „postmoderno“, a onda sam vidio da su učinili najbolje što su mogli. Jer ipak se mi krećemo od moderne ka postmoderni, imamo jedno stravično ubrzanje vremena mnoge se stvari od prostora moderne i prošlosti promijenile u prostoru postmoderne. I to neka krucijalna pitanja, pitanja koja se tiču same istine i nema starog načina da se traga do istine na način kako smo to činili u prošlim vremenima. Drugi momenat je pitanje smisla, pitanje vrednosti. Negde su vrednosti vezane za medijsku kulturu doživele jednu fundamentalnu promenu. U toj promeni ima relativizma, ima problematičnog vrednovanja, ima puno nevrednosti i ima puno nesporazuma. Dijalog koji ne traga za promenom i koji nije od stvarnog do mogućeg, gotovo da nema razloga da se vodi. Ovde dijalog ima tu problematičnu dimenziju što je stvarno u velikoj blizini sa imaginarnim, što se sve to našlo u prostoru u kojeme moramo i dalje ipak tragati za problemom čovjeka i problemom subjektiviteta. Razgovor ili dijalog nije ono što je kolanje krvi u nama samima, nego vazduh oko nas koji nas približava, a dabome, nema dijaloga ako ne stignemo do sebe onda ne možemo stići ni do drugih. Ne možemo postaviti pravo pitanje ako ga ne znamo postaviti i ne možemo dati pravi odgovor ako ga ne znamo. Dakle, sad je već i znanje dobilo neku drugu formu, sve se to u postmoderni našlo u jednoj velikoj promeni, ali očigledno, jedna forma odredjenosti mora biti prisutna“- kazao je prof. dr Božović.
On je istakao da pripadamo jednoj monološkoj kulturi i da je monolog dominantan, čak i onda kada vodimo dijalog, vodimo parne monologe i ne činimo ništa da sretnemo onoga drugoga i da u susretu sa onim drugim izvršimo promjenu.
„ Da bi izvršili promenu moramo verovati, imati poštovanja za mišljenje drugog i za ono što dolazi kao razlika. A ovdje, kao što znate, razlika jeste ono što je krajnje sporno i nedostignuto. Tako da su neke mentalne, psihološke, neke kultorološke promjene jako značajne. Kultura nije ono što je bilo i što jeste, nego ono što bi trebalo da bude, e čini mi se da dijalog mora težiti tome. Monolog je zatvor za mišljenje. Zatvorenost monologa ustvari diskvalifikuje dijalog“- naglasio je prof. dr Ratko Božović.
On ističe da je dijalog otvorenost, dijalog je u upitnosti a ne u konačnosti, tamo gdje smo u sigurnosti sudjenja i presudjivanja, nema izgleda da se ostvari komunikacija.
Ostaje nam pitanje, gdje je u svom ovom postmodernom ludilu novinarska etika, dokle je stigla? I ko vodi veće monologe/dijaloge? Radio? Televizija? Štampani mediji?…
