Sa velikom pozorišnom, filmskom i televizijskom glumicom, Jelisavetom Sekom Sablić, smo u Radio suncobranu razgovarali o tajnama i dubinama njene profesije, o vrsti teatra za koji se bori, o verizmu i procesu poniranja u slojeve likova, o slobodi i hrabrosti kao inspiraciji u ovom poslu.
Da li uloge mogu da razotkriju glumca kao osobu ? Da li način kreiranja likova govori o samom umjetniku i čini da se preko uloga on bolje “čita” kao ličnost ?
Verovatno je to tačno. Jer scena je rendgen, na sceni se sve vidi . Mnogo se bolje vidiš kada si na sceni i bolje se čitaš, kako Vi rekoste. Ali ja i želim da se čitam. Zato se i bavim ovim poslom, da bi izbacila u javnost moju energiju, stav, potrebu da kažem, da popravim, da prenesem moje osećanje za pravdu i neistinu. Sve ja to kroz moje uloge prenesem dalje .
Znači li to da ste istinitiji na sceni nego u privatnom životu ?
Apsolutno, svaki glumac je istinitiji preko uloga. Ja nikad nisam imala potrebu da neke, meni drage kolege, upoznam privatno. Nikada. Samo sam želela da tog istog glumca vidim u nekom odredjenom projektu, jer mi on o sebi i svojim istinama tu mnogo više kaže.To je svrha glume i publike. Da publika prepozna svoje istine, da na sceni dobije potvrdu da neko isto tako misli i oseća kao oni. To im govori da nisu usamljeni, da ima još takvih poput njih. A to možeš da izazoveš kod njih samo ako si dobar glumac, jer ako se baviš samo površinom onda nemaš šta ni da potvrdjuješ.
Iskreirali ste sigurno više od stotinu pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, koliko su one ostavile traga na Vašu ličnost, na Vaš mentalni sklop? Koliko su Vas mijenjale ili obogatile ?
Da, jesu, jer to je indukcija. Ulaženje u likove, njihova analiza i usvajanje različitih karaktera, obogaćuje vas u uglovima sagledavanja života, u načinu reagovanja. Uloge su mi, recimo, dosta pomogle da bolje razumem ljude, da ih čitam. Jer ja ne slušam samo ono što mi drugi govore, ja čitam izmedju redova. To je možda profesionalna deformacija. Puno puta nekim savetom, nekom rečenicom koju instiktivno kažem, pomognem ljudima. Skoro poput nekog psihologa ili psihoterapeuta. Ali ono što je takodje važno je i to da je za ovaj posao presudan dar koji vas vuče da se usavršavate kao čovek, kao ličnost, da napredujete u obrazovanju, etici i estetici . Tako se i obogaćujete.
Šta je za Vas, nakon toliko godina, izazov u glumačkoj profesiji ?
Ima li još prostora u pomjeranju granica u ekspresivnosti, verodostojnosti i iskrenosti Vas kao glumice ?
Naravno da ima . Uvek je velika radost da u ovom poslu nadješ materiju koja ti nudi nove vrste “opipavanja” sebe, koja te tera da ideš u neke svoje nove dubine, u nova otkrivanja. Ako si dobar glumac, moraš spontano da ideš u svoje dubine, u svoju podsvest i da pri tom osetiš slast zbog toga. Nijedan glumac, čak ni loš, ne voli površne uloge.
Koliko je umjetniku bitna sloboda izbora u korišćenju izražajnih sredstava , u količini hrabrosti koju donosi na sceni ?
Tu nema granica. Moj start u ovom poslu je obeležila hrabrost, probijanje, pobuna ali ne i zloupotreba. Uvek sam želela da otvaram nove stranice teatra u glumačkim sredstvima. Uvek sam imala potrebu za hrabrošću, čak i za bezobraznošću na sceni, zbog čega me je Mira Trailović često zaustavljala i obuzdavala. Ali ako tu hrabrost možeš da pokriješ svojom istinom, da imaš menicu sa pokrićem, ako je ona izrečena sa razlogom, mišlju i velikim osnovama – onda to ima smisla i svrhu.
Nakon Vaših nagrada kao što su : Zlatna arena, Dobričin prsten, četiri Zlatna ćurana, “Žanka Stokić”, Pavle Vujisić” i druge, kakvo mjesto će zauzeti ova nova za glumačko ostvarenje dobijena u Tivtu ? Koliko Vam ona znači ?
Verujte da mi je posebna, previdela sam da je ovo takmičarski festival, nisam ni pomislila da ću dobiti ikakvu nagradu u predstavi “Tako je (ako vam se tako čini)”. Ova nagrada je posebna jer se vezuje za ulogu koja mi je vrlo značajna, meni veoma bliska zbog toga što sam sprovela ono što najviše volim u teatru, taj moj rukopis, emociju, istinitost, verizam, realizam, slojeve i dubine, dubine… koliko god sam mogla da idem u taj lik, a ni sama ne znam dokle sam stigla, ja sam išla i išla. Igrajući je dalje, pri svakom izvodjenju predstave ja otkrivam nešto novo, što svesno što nesvesno. Ta uloga je simbol tetara koji ja volim, za koji se borim i koji sam sprovodila celog života, za razliku od ovog novog koji ukida i eliminiše emociju, doživljaj, stanje, lik. On je više postao teatar pokreta, fizički teatar. Meni je , ipak, blizak teatar sa istinitim, proučenim likovim i glumom. Što bi se reklo, gluma po Stanislavskom. Zato se zaista zahvaljujem na ovoj nagradi, jer uglavnom neke druge vrste teatra i drugi glumački rukopisi dobijaju nagrade. Ovo je priznanje i za to pozorište o kome sam sad pričala, za pozorište u koje ja verujem i koje me još uvek dodiruje i inspiriše.
Inače, što se Tivta tiče, mogu reći da sam kasno uključena u predstave vašeg Centra za kulturu i to mi je zaista krivo jer sam stalno bila tu, blizu vas, na Rosama i mogli ste me više iskoristiti. A ne samo u divnoj predstavi Filomena Marturano gde sam zapravo zamenila Milenu Dravić koja zbog svog rasporeda, nije mogla da igra u njoj.
Zaista ste suptilno iskreirali tragični lik majke, gospodje Frole, a Vaš filigranski govor tijela i kretnje na sceni govorili su nam više od riječi. Je li to teško postići ?
To je to ulaženje u stanje, ulaženje liku pod kožu. Jagoš Marković me je nagovarao da udjem u podelu za predstavu, a ja dugo nisam htela ni da pročitam tekst. On je bio uporan i kada sam izgovorila prvu rečenicu tog teksta rekla sam mu da ovo samo ja i mogu da mu odigram. Prosto sam osetila da mi je Frola odjedanput postala vrlo bliska i uvek kada je igram, posvećujem je ljudima koji su nesrećni. Veoma je važno podsetiti se toga da je stalno, svaki dan, neko negde nesrećan. Ne možemo biti ravnodušni na sve te ratove, bolesti, razaranja, na problem Kosova i druge teške situacije u celom svetu.
Koliko Vam je bila privlačna problematika tog teksta, starog više od vijeka, koji je jednako aktuelan i angažovan a tiče se suštine istine i manipulacije istinom ?
Meni je istina uvek u životu bila jasna. Zato ovaj tekst ipak nije moja priča, jer ja nikada nisam imala dilemu oko toga šta je istina. Na žalost, nakon komentara i analiza predstave, izgleda da je istinu teško dokučiti onda kada je sve u redu, npr. u ljubavnim odnosima i zavaravanjima i tada može da se desi da kažete: “tako je, ako vam se tako čini”, kao neku vrstu elitizma u razmišljanjima. Ali kad je nesreća prisutna, onda ne može tu ništa da nam se čini. Ako vidim kolonu ljudi koji beže i dave se po morima, to je fakat , kao što nema nikakve neistine ako znate priču o Jasenovcu. Kakvih tu može biti kolebanja ? Jednostavno moraš da vidiš istinu, da je čuješ i da je priznaš. Jer istine postoje.
Predstava obradjuje i vrlo prisutnu patološku potrebu današnjice da se zaviruje u tudje živote i privatnost, govori o masovnoj promociji rijaliti vrijednosti .
To je zapravo deo provincije ali provincije u mozgu, malogradjanština koja vodi u fašizam . Praznina ličnog života vuče u zavirivanje u tudju privatnost, u strasno bavljenje njome. Jako je opasan taj mentalitet provincije. U njhovim životima sve je pokriveno, svi su zakrpljeni, sve je u redu a ispod svega je ipak trulež. Oni štite jedni druge i što veća nesreća to bolje za njih.
Ja to odbjam, ja nemam potrebu da zavirujem u tudje živote i zato panično čuvam svoj život, sakrivam se ovdje u Rosama, ne izlazim puno, ne učestvujem na društvenim mrežama. Internet i te mreže jesu fenomenalno otkriće 20 veka koje čoveku pomažu ali je sa njima ponudjena i mogućnost zloupotrebe. To je realnost koja je nastala zato što je neko želeo da bude tako i što je neko imao interes da dovede do toga.
Preko 50 godina ste u svijetu glume. Šta Vam je ova profesija dala a šta oduzela ?
Gluma mi je dala sve i ništa mi nije oduzela. Dala mi je divnu radost igre, sigurnost, pomogla mi je da se opredelim čime ću se baviti i gde ću izgarati. Ovo je zapravo poklon od Boga, to je dar koji imam i ja sam srećna zbog toga.
