Kada smo odlučili da nakon igranja predstave “Jesenja sonata” napravimo zajednički intervju sa dvije glumice, Brankom Šelić i Tanjom Bošković , još nismo znali da će upravo njihov ansambl dobiti nagradu žirija za najbolji partnerski odnos u tom komadu. Njihovo oživljavanje Eve i Šarlote je zaista odražavalo veliko uzajamno povjerenje, disanje istim plućima i zajedničku posvećenost.
Tako da je ova nagrada na Medjunarodnom festivalu glumca u Nikšiću, uz još jednu dodjeljenoj Branki -Grand prix za najbolju glumicu festivala, potvrdilo da je Jagoš Marković napravio odličnu podjelu uloga i svojim režiserskim konceptom izvukao najbolje iz njih.
Teško disanje, duboka i mučna zamišljenost publike, muk i tišina koji prosto “grizu”- mogle su se gotovo rezati u vazduhu sale Centra za kulturu, dok se te večeri odvijala predstava Ateljea 212 i Grada teatra Budva. A obradjivala je težak i nekvalitetan odnos majke, uspješne ambiciozne umjetnice i zanemarenih ćerki, koji nakod dugo godina dovodi do burnih medjusobnih optužbi, razotkrivanja potisnutih i osujećenih emocija i bola koji je nepregledan.
Bol tekstopisca Ingmara Bergmana generisan ličnim porodičnim iskustvom, konvertovan kroz čitanje Jagoša Markovića i vas glumaca – lako se prelio na publiku u Tivtu . Tom pretapanju je doprineo i ring koji je sa scene potpuno ulazio u prve redove pozorišne sale. Kako je bilo izboriti se sa tom količinom emocija ?
Branka: Zaista je bio težak rad na ovoj predstavi . Jagoš je od početka tražio od nas maksimalne emocije da bi prema tome mogao da slika čitavu predstavu i uspeo je da napravi jako dobar štrih, po meri glumca i gledaoca. Zbog zgusnutih emocija nismo mogli da radimo svaki dan punim kapacitetom, morali smo da pravimo pauze . U pitanju je pretežak materijal jer svako od nas crpi rešenja za svoje likove negde iz sebe, jer je i svako od nas u životu u ulozi ćerke, majke, roditelja i svima je to bliska tema .
Tanja: Osim toga što je napravio ovaj fantastičan štrih, Jagoš je insistirao na jednostavnosti. Ovi mizansceni su strahovito jednostavni, pravolinijski su, jedino se na ringu koji je uvučen u gledalište dešavaju kruženja, sve ostalo je izuzetno jednostavno i svedeno. Ako je neko došao na predstavu očekujući razbarušenog Jagoša, grdno se prevario. Po Bergmanovom predlošku on je napravio vrlo posebno delo. Mogao je možda i drugačije jer tu ima još izuzetnih i relevantnih tema za zapadnu i severnu civilizaciju, ali on se fokusirao na ovo . Mislim da je rezultat fantastičan u vidu pozorišta koje polako počinjemo da zaboravljamo. Sve ovo danas oko nas postaju neke šarene laže, tehnike kojima se podilazi zabavi . Ovde nema zabave, ovde vam se obraća lično, i iz pozicije majke i iz pozicije ćerke, iz to iz najdubljih osećanja. Ništa ne liči ni na Branku ni na mene, nismo mi a jesmo mi. To je ono što je Jagoš tražio od nas.
Čini nam se da su i Vaša izražajna sredstva u ovoj predstavi drugačija nego obično. Da li je to bilo neophodno ?
Tanja : Tako je. Jagoš je tražio da ništa iz svog arsenala ne upotrebim u ovoj predstavi, dakle ništa od onog što bi publika mogla da očekuje od mene. Upustila sam se u to zahvaljujući Branki koja je, u to sam sigurna, jedan od najvećih pratnera u Evropi i ja sa imala tu sreću da radim sa njom. Ništa nisam posebno morala da se trudim , jer ona me je tim njenim očam, trepavicama i suzama, bezbolno provela kroz komad. Bez obzira što smo svi završili u bolnici nakon rada na predstavi jer smo se kočili i nismo mogli da podnesemo tu tenziju. Da sam se oslonila na svoj strah nikada se ne bih pustila, ali sam imala Branku. Nisam nikad radila sa Jagošem do sada a ona je sedam puta prošla taj mukotrpan put. Zahvaljujući ovoj predstavi, ja sam u Branki dobila divnog partnera i prijatelja , na nju mogu da se oslonim celom svojom težinom, čak htela ona to ili ne.
Branka: Ovo se ne bi moglo raditi bez beskrajnog poverenja u partnera a nas dve smo od starta tako dobro disale. Stalno sam imala potrebu da branim Šarlotu a Tanji je bilo teško da je svari i prihvati je . Ja sam stalno tražila uporište i ohrabrenje za Šarlotu u tome što je ona imala tako hladne roditelje i onda i ne može da daje u životu ono što nije imala kao dete i stalno sam je na to podsjećala. Teško je prolaziti kroz ove dileme i igrati tu ulogu zato se Tanja i najviše lomila u pripremi a ja sam ipak bila u poziciji odbrane.
Obradjivali ste problem praštanja, potrebe za razumjevanjem kao i problem odrastanja, emotivnih davanja i uskraćivanja i posljedica svega toga. Da li su po Vama otvaranje Pandorine kutije, katarzični izlivi potisnutog , poput Primalnog krika kod Artura Janova, neophodni za zacjeljenje ranjenog duhovnog stanja ?
Tanja: Meni je ova predstava bila zaista otrežnjujuća. Ja sam i majka i ćerka, našla sam se u obe pozicije i puno mislim o tome šta sve nisam dala a mogla sam. Hiljadu puta pomislim koliko ima glumica koje nisu mogle svako veče da uspavaju svoju decu, jer su imale predstave. Pomislim na sebe lično i moju grižu savesti kada sam igrala u Londonu ostavljajući malu decu u Beogradu i to za vreme bombardovanja. Svi do jednog koji sede u publici se sigurno preispituju: Da li sam dovoljno davao bližnjima , roditeljima ili sam samo uzimao ? S kojim pravom bi smeli da im sudimo za bilo koju grešku? Eto, pozorište i služi tome da možemo nakon ovakve predstave da se preispitujemo : Možda za nešto mogu da se pokajem a nešto ipak moram sebi i da oprostim.
Postoji velika razlika izmedju severnjačkog mentaliteta i ovog našeg na Balkanu. Mi smo Mediteran, razbarušeni smo, rasli smo u porodicama sa svadjom, bukom i izlivima ljubavi, ovo podneblje je sama toplina. Zapadna civilizacija je u naš gorštački narod ušla na najgori način i dovela do toga da počinjemo da zaboravljamo svoju decu, roditelje. Svi koji su odgledali ovu predstavu su, pogodjeni temom i preispitivanjem, trčali kući da pričaju sa svojom decom i roditeljima i pokušavali da poprave stvari u porodici.
Kakav nam je danas kapacitet za praštanje ?
Branka: Nismo ni svesni koliko jeste i koliki može da bude. Zato i otvaranje Pandorinih kutija u stvari pojačava naš kapacitet za praštanje, ma kako da je to teško jer se prolazi kroz neprijatne situacije suočavanja sa samim sobom . To je katarzično i potrebno je , kao što je potrebno razgovarati o svemu pa i o najtežim problemima, kakvi god da su. Ili jednostavno ići u pozorište i prepoznavati sve to, makar na emotivnom nivou .
Da li kroz bol sazrijevamo i dobijamo novu dimenziju našeg mentalnog sklopa ?
Branka : Sigurno da je tako. Svaka bol nam pruži neko veliko iskustvo i novo saznanje i po pravilu bi trebalo da još više radja empatiju za svačiju bol.
Tanja, kako ste pravdali Šarlotu ?
Tanja: Vrlo teško, jer mi smo od druge fele i zato opet govorim o Mediteranu u našim dušama. Šarlota ima dar od Boga, ničim zaslužen ali ima i obavezu prema njemu. Ako imate dar za umetnost prosto morate da radite na njemu, dužni ste to. Ako ste sto posto u tome, onda ste sto posto niste dovoljno sa svojom decom. Crna Šarlota , nigde nije dovoljna i nigde srećna . Ali to je naš krst i Bog nam uvek daje da podnesemo tačno onoliko koliko možemo da izdržimo. A eto, izdržavamo.
Smatrate li da u podjeli porodičnih uloga u našem društvu i dalje ima neke vrste hipokrizije, jer ocu se ne zamjera kada zbog karijere zapostavi djecu a majci se to ne oprašta ?
Tanja: Tako vam je to medju gorštačkim narodima. Naše bake su se bavile kućom i decom, nisu imale odgovornost za zaradjivanje, niti su mislile o karijerama. Retko je bilo drugačije. Danas je došlo do velikog zbunjivanja , muškarci su izgubili samopouzdanje, ne znaju gde udaraju, niko nikog ne voli i miluje, niko nema potrebu da se ženi i udaje, samo se neguje pojedinačnost. To je posedica užasnog pritiska zapadne civilizacije koja je žene sklonila na takvu vetrometinu da to ne može više da se izdrži. Tako da danas imate ljude koji su pravi stradalici i paćenici, nisu nigde a svuda su. Zato umiru mladi, izbezumljeni od brzine. Često pomislim, Bože hvala ti , imam 65 i nekako sam stigla do ovde, ne znam kako. Velike greške sam napravila a Bog mi je sve oprostio.
