U predstavi „Hotel 88“ u režiji Staše Koprivice, koja je i adaptirala čuveni komad Noela Kauarda „Privatni životi“ iz 1930, lik Sandre igra mlada Anđela Jovanović. Veoma zadovoljna gostovanjem u hotelu „Regent“ prošlog vikenda, što je i njeno prvo pojavljivanje na sceni u Tivtu za „Mixer“ je rekla:
„Uživala sam, mislim da su ljudi dobili više nego što su očekivali! Publika je odlično reagovala, a bili su malo u strahu, pošto ima dosta „lokalnih“ šala. Međutim, što kaže, mislim Ingrid Bergman, da bi nešto bilo univerzalno, mora biti lokalno, tako da, vrlo je dobro ovde sve to funkcionisalo, ljudi su baš reagovali na te šale. Mislim da ova predstava može da komunicira sa svima! Ljudi su ovde u „Regentu“ bili vrlo fini, sve su nam obezbedili da se osećamo kao kod svoje kuće. Sve je bilo super.“
Anđela u ovoj predstavi ne igra od početka, već je uskočila u ulogu Jelisavete Orašanin:
„Ja sam uskočila u oktobru umesto nje, ovo mi je dvanaesto, ili trinaesto igranje, ali imam osećaj kao da sam od početka sa njima. I u Beogradu u hotelu je jako lep ambijent, na vrhu zgrade, na sedmom spratu, uživamo da igramo ovu predstavu! Mislim da je ambijentalni teatar vrlo zanimljiv i da je to novi korak u pozorištu, kao mini evolucija koja se desila i drugačiji je žanr nekako, drugačija su i sredstva, a zahteva mnogo više koncentracije i energije, ali jako je lepo.“
Mlada umjetnica trenutno radi master na FDU u Beogradu, a od malena je zanima i kriminalistika, pa bi voljela da ima neku takvu ulogu. Kako je stasala u glumačkoj porodici, nije ispoljavala želju, iako oduvijek u srcu, da se bavi roditeljskim pozivom, a od malih nogu je čeznula za njim:
„Ja sam oduvek to želela, samo to nisam htela da priznam, jer su moji roditelji za mene želeli nešto „bolje“, da ja budem svoj čovek, jer je gluma puna neizvesnosti i nikako nisi svoj čovek, dok se ne ostvariš u potpunosti, dok ne dođeš u situaciju da možeš da određuješ i da biraš, a do tada moraš da se povinuješ raznim stvarima i prosto ne znaš kad će da te zovu da spremaš predstavu, ili da snimaš nešto. Kriminalistika mi je i dalje velika ljubav i volela bih da spojim te dve stvari, da igram lik inspektorke ili forenzičarke, pošto ne verujem da ću se time baviti.“
Njeni roditelji su popularni glumci Branka Pujić i Dragan Jovanović, ali ne traži često savjet od njih. Najviše voli da se osloni na sebe, trudeći se da bilo koju profesionalnu nedoumicu riješi sama, a ako joj se učini bezizlaznom:
„ Onda se obratim i mami i tati, ne razdvajam kome ću, prosto odem kod njih u Zemun, postavim stvari kakve su i onda tražim savet, ali se trudim da to izbegnem. Mislim da nije dobro imati beskrajne autoritete i svaki put tražiti pomoć od roditelja, profesora…Ranije, dok sam bila na Akademiji, konsultovala sam se sa profesorom, jer sam bila pod njegovim okriljem, ali čim sam završila, htela sam da se sama izborim sa stvarima. Mislim da je to dobro.“
Anđela je završila muzičku gimnaziju i željela bi više da se bavi muzikom.
„Imam nešto u planu i svaki put kad pomislim na to, uvek se iznerviram što nisam nastavila time da se bavim. Završila sam klavir i kontrabas u nižoj muzičkoj, kontrabas u srednjoj i posle sam upisala solo pevanje, kad sam bila na fakultetu. To me toliko vuče i uvek imam želju da pevam i da stvaram, u poslednje vreme čak i komponujem, ali toliko sam sad u poslu i u obavezama da sam to potpuno zapostavila. Imam nešto u planu i volela bih da se ostvarim i tu, ne sad da budem nešto, nego čisto za sebe.“
Zapažena je još od serije „Moj rođak sa sela“, a trenutno se raduje snimanju nove sezone serije „Vojna akademija“:
„Još nisam dobila scenario, ali kako sam čula i od producenta i od reditelja, biće spektakularan završetak, tako da se tome baš radujem, to je veliko finale serije. Treba da snimim i „Urgentni centar“, a krajem januara mi izlazi premijera predstave „…I ostali“, koja će igrati u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, to je 29. januara. Kako završim tu predstavu, tako će početi snimanje „Urgentnog centra“, snimam ga do sredine aprila, dok ne krene „Vojna akademija“, a onda će početi leto i raspust…Baš sam nekako u poslednje vreme dobila sve neke lepe projekte, a imala sam sreće i da radim sa normalnim, dobrim ljudima, koji su profesionalci i olakšavaju posao svima. Ništa mi ne smeta ni kad se desi da nemam slobodan dan po sedam, osam meseci, nekad bukvalno nemam ni tri, četiri sata dnevno slobodno.Tu postoji neka izvesnost za naredni period, što mi vrlo prija… Imala sam period posle „Vojne akademije“ prošle godine kad mi se šest meseci ništa nije dešavalo, a onda se u tri meseca milion stvari izdešavalo. Sad bar imam nekoliko meseci unapred isplanitanih, što me jako raduje!“
Kao veliki poklonik Dostojevskog, posebno njegovog pisanja ženskih likova, voljela bi da ih igra u pozorištu, a vjeruje da je želja svakog glumca, ili glumice da se oproba u klasicima. Najviše je privlači raznovrsnost:
„Što se tiče filmova i serija, jako bih volela da promenim žanrove i da igram u naučnoj fantastici i u krimi žanru, možda u nekoj akciji, to mi je nešto jako zanimljivo. Uopšte bih volela da se oprobam u što različitijim ulogama, što je sigurno i želja svih nas, da nismo u jednom aršinu. Imala sam sreću u „Vojnoj“ da igram osobu, koja ni počemu nij ni slična meni, ni fizički, ni mentalno, a opet sam je negde našla. U „Urgentnom“ opet igram potpuno drugačiju osobu i volim da istražujem šta sve imam u sebi i da mogu to da pokažem. I u „Hotelu 88“ igram Sandru, koja se bavi Lifestyle bloggingom i nema veze sa mnom, nemamo nijednu zajedničku osobinu…Ona predstavlja kritiku otuđenosti. Ulazi u sobu i gleda sve kroz telefon…Ja nemam tako blizak dodir sa društvenim mrežama, jesam aktivna, ali kad sam duže od 20 minuta na telefonu, onda ga ostavim, isključim Internet…Trudim se da budem u ovom trenutku sada i da kada provodim vreme sa ljudima, onda provodim vreme sa ljudima, a ne gledajući u telefon!“
Razmjenjujući misli u još uvijek novogodišnjem oreolu, Anđela je poželjela i da se opet nađe u Tivtu, očekujući to na ljeto na nekoj od naših otvorenih scena.
