Kada muzičar kao tinejdžer održi svoj hiljaditi koncert , kad kao mali pobjedjuje na velikim takmičenjima, kada svira Ronaldu Reaganu, Mihailu Gorbačovu, papi Jovanu Pavlu II, onda zaslužuje da ga svijet nazove „čudom od djeteta“, a kasnije srpske kolege – i umjetnikom vijeka. Svirao je sa Plasidom Domingom, Lorinom Mazelom, Aleksisom Vajsenbergom i Jehudijem Menjuhinom, napravio vrhunsku karijeru i čast nam je što je bio gost Radio Tivta.
Kritičari su primjetili da on posjeduje sve: „ljepotu zvuka Davida Ojstraha, čistotu i logiku fraze Henrika Šeringa, virtuozitet Jaše Hajfeca, ljubav prema muzici Jehudija Menjuhina i temperament i radost Jicaka Perlmana“.
Razgovarali smo sa njim za emisiju Modni alibi, jer moda kao proces promjena, tendencija, novina ne odnosi se samo na pojam odjevanja, kako se inače površno misli, već i na sve segmente materijalne i duhovne kulture, od nauke i umjetnosti , preko arhitekture, gastronomije, ekonomije do politike.
Da li je Vaša saradnja sa Vlatkom Stefanovskim, Edinom Karamazovim, Božom Vrećom , grupama Gorillas i Tango compas- očekivana fuzija muzičara različitih žanrova ili neophodan proces, tendencija, promjena u svijetu muzičkog stvaralaštva?
I jedno i drugo . Zavisi od ličnosti jer ima onih koji su sa veoma uspješnim karijerama i to nikada ne rade a ima i onih koji su za ovakve projekte, zato što to zaista iskreno hoće. Ja sam vrlo znatiželjan i ispitujem, ne kod drugih, već u samom sebi taj neki neistražen aspekt. Onda u saradnji sa nekim ko ima dobro iskustvo u tome obogaćujem moj umetnički izraz ali i život . Moj cilj i suština ovih izleta je uvek zbog muzike a ne zato što smatram da klasici treba neki lift ili fuzija sa nečim da bi bila interesantnija. To je ipak čisto moj interes.
Ima li u muzici trendovskih pomjeranja , da kažemo mode , u oblikovanju repertoara za koncerte, u odabiru autora i kompozicija ?
Ima toga, naravno. U suštini taj klasičan repertoar je ogroman ali kada bi se samo to sviralo i slušalo onda bi to limitiralo publiku na odredjen tip, pa bi ona dolazila da sluša uvek istu simfoniju i uvek istog kompozitora. Zato muzika mora da se obogaćuje i da se na neki način pomera . To se radilo i ranije, pojavljivali su se mladji kompozitori sa različitim izrazom i uticali i na samog Betovena da se i on menja. To je normalna evolucija i to se danas dosta radi, samo što sada imamo i tehnologiju i elektroniku pa evolucija nije uvek linearna u smislu klasičnih instrumenata, nego ide u svakom pravcu .
Kako biste metaforično objasnili odnos koji imate sa Vašim instrumentom?
To je odnos koji traje čitavog života, to vam je kao neki najbolji i najstabilniji brak, na neki način jedna neraskidiva veza. Jer to nije veza samo sa violinom nego i sa muzikom preko violine. A muzika je jedan univerzum koji je nedokučiv i nema kraja. Ne samo u klasici, nego i u svim drugim žanrovima , to je prostor koji može da se proučava i istražuje celog života.
Da li Vam je violina pomogla da bolje upoznate sebe, svoje vrhove i limite, skrivene osobine ?
To sigurno. Šta god radite, da ste posvećeni tome i da želite da budete dobri u tome, to mora da podrazumeva rad, preispitivanje i upornost. Onda sigurno tu vidite bolje i svoje karakterne crte, mnogo jasnije nego kad probate nečim da se bavite , pa vrlo brzo odustanerte . Kad nešto radite konstantno onda definitivno otkrivate sebe, bilo koja delatnost kojoj ste predani pokazaće vaš karakter. Kao u onoj zen-priči o čoveku koji iskopa bunar par metar dubine i ne nadje vodu, pa potom krene da kopa 20 m dalje, takodje samo na dva metra dubine i opet ne nalazi ništa. A treba zapravo kopati duboko i ne predavati se, i tako upoznavati sebe.
Šta jednog muzičara čini vrhunskim, autentičnim i prepoznatljivim ?
Teško je to definisati kada gledate umetnike iz raznih branši i žanrova koji su uspešni, jer oni su ipak svi različiti. Svakako da treba imati kvalitetnu podlogu, jak trening, dobru školu, sve uslove oko vas da bi ste se razvili maksimalno, što je kombinacija i pritiska i očekivanja ali i opuštanja, kako taj pritisak ne bi kasnije izazivao preveliku tenziju. Takodje treba imati harizmu, sposobnost da ste u stanju da na sceni, u trenutku najvećeg isčekivanja, budete maksimalno spontani, da dajete sve od sebe i da se otvorite prema auditorijumu. Ali bitno je i sve drugo, kao što je šou biznis i marketing, svi ti elementi zajedno u manjoj ili većoj meri mora da postoje.
A strast ?
To je zapravo i prvi uslov, jer ovo je relativno teška profesija i ne može se odradjivati polovično nego punim kapacitetom. Bitna je strast za osvajanjem scene, za osvajanjem nemogućeg, za prevazilženjem sebe. Niko ne postaje violinista da bi se obogatio ili bio popularan, nego zato što voli muziku i violinu a ako ste uspešni u tome, druge stvari same dodju.
Kakva je to korealcija izmedju jednog vrhunskog muzičara, bajkera, padobranca, tango plesača, kulinara, vježbača joge ? Šta spaja sva ta interesovanja u Vama ?
Pre svega moja radoznala ličnost. Privlače me stvari koje su neobične, bilo da su povezane sa muzikom ili da nemaju nikakvu vezu sa njom i violinom, jer to mi zaista nekad treba . Ne odmor nego distrakcija. Pošto je moja opsesija violinom užasno jaka, onda mi treba upravo nešto drugo istog inteziteta kako neko vreme ne bi razmišljao o tom mom instrumentu. Vožnja motorom je poetična jer ja volim duge pruge i kada se taj pejzaž smenjuje non stop, imate utisak da istražujete nešto novo, to je meditacija u pokretu. Ali u osnovi svega je ipak jedno te isto, sloboda. Sloboda da saznamo da postoji nešto više od ovog života koji možemo samo da vidimo, pomirišemo ili čujemo. Da ima puno toga za istraživanje.
