Tamara Krcunović, popularna beogradska glumica, nedavno je bila naša gošća. Studirala je glumu u Beogradu i Parizu, a kao djevojčica je živjela u Alžiru. Iza nje je tridesetak TV serija i filmova, poput “Jagodića”, “Urgentnog centra”, “Vojne akademije”, “Vlažnosti”, “Ubica moga oca”, “Senki nad Balkanom”… Igrala je i u različitim pozorištima, a “Hotel 88” prošlog mjeseca ju je doveo u Tivat . Ostvarila je takođe saradnju sa likovnim umjetnikom Vojislavom Klačarom u njegovom dugogodišnjem projektu Kraljevina Koreta, čiji dio se trenutno može pogledati u Muzeju i galeriji Tivat.
-Prvo igranje komada “Hotel 88” u 2018. zbilo se u hotelu “Regent” Porto Montenegro, što je ujedno bio i prvi novogodišnji pozorišni događaj pred tivatskom publikom. Ideja da se komad postavi bio je vaš, kako je to krenulo?
Krenulo je od moje želje. Ja sam želela da radim sa Stašom Koprivicom, a pre nego što smo se srele, Vlada Aleksić, koji inače igra u predstavi, me je pitao na koju temu. Ja sam prvo mislila da će ona i da piše tekst. Vlada je tad bio u Njujorku i predložio mi je ovaj tekst. Desila se koincidencija da je i Staša htela da radi taj komad i onda smo se nas dve složile oko glumaca, koji će igrati. Ja sam pozvala Coku i rekla mu da će da bude producent predstave, upoznala ga sa kolegama i krenuli smo da radimo, da probamo. Pošto su probe bile u Hotelu 88 u Beogradu, zajedno smo došli do toga da bi trebalo i da ostane da se igra u hotelu, jer se u Beogradu uglavnom igraju predstave u institucijama.
Hteli smo da napravimo iskorak, da budemo umetnički dosledni onome što mi želimo da radimo, a da nemamo potporu neke institucije. Radili smo probe sami, svojom željom i voljom smo hteli da uradimo nešto što baš nije toliko rađeno kod nas i imamo sreće da je to profunkcionisalo, da smo dobrim namerama i odnosima u toj grupi stvarno uradili nešto što ljudi u Beogradu mnogo vole.
Sad mogu da kažem i u Tivtu, pošto smo igrali dve predstave. Prvi put smo izašli iz hotela i došli u drugi hotel, “Regent”. To je ovde tako leglo da sam rekla – ovi ljudi imaju sreće, kao da smo pisali komad za ovaj hotel! A to je rađena adaptacija kultnog komada Noela Kauarda, Privatni životi, koji se igra već 100 godina, igrali su ga Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Orson Vels, najveći glumci i glumice!
-U Beogradu inače mesečno igrate 4 puta, pošto ste svi prilično zauzeti. Zovu vas sa raznih strana, pa hoćete li, sad kad ste probili led gostovanjem u Tivtu, još negdje gostovati?
To je neka ok količina. Inače, osećaj koji publika ima kada se izmesti iz pozorišta je vrlo poseban i cilj nam je da igramo u hotelima, da ljudi imaju isti osećaj. Igraćemo svuda.
-Zanimljivo je da u predstavi igrate glumicu!
Ja sam se malo protivila tome, ali su me Vlada Aleksić i Staša Koprivica ubedili da moj lik treba da ima taj poziv, što mi je blisko, ali mi njen karakter inače nije blizak. Tako smo se malo poigravali klišeima kako ljudi vide glumca.
-Imali ste sreće da dosta putujete, a kao djevojčica ste živjeli i u Alžiru. Koliko vam je značilo to iskustvo o jednoj potpuno drugačijoj kulturi?
Ja kao dete nisam bila svesna toga, a kasnije sam shvatila da mi je to značilo, jer sam se tu naučila na različitost, što mi je postao deo identiteta da nemam strah od drugačijeg, nego da mi bude zanimljivo, da to prihvatam. Značilo mi je i što sam učila francuski kao mala, što je sreća, jer se svaki jezik uči prirodno i lako kad ste mali. Imala sam sreću da je tata radio za neku državnu firmu…Puno toga smo i naučili i videli i uživali.
-Poznato je da ste željeli da studirate glumu u Beogradu, na FDU, gdje ste se i upisali, iako ste mogli da pokušate u Parizu, ali ste ipak završili i u francuskoj prestonici, jer ste tamo dobili stipendiju!
Život nekad neke stvari napravi da je prosto glupo da ne sledite taj put! Dobila sam poziv sa Akademije u Francuskoj , pa sam tamo otišla i završila i njihov fakultet. Onda sam igrala u Parizu dosta, ali sam stalno želela da igram u Beogradu. Sad bih volela da igram u Francuskoj, ali sam srećna ovde kod nas, dobro mi je. Tu mi je porodica i nekako bi mi bilo čudno da živim daleko od porodice i prijatelja. Baš bi bilo čudno! Iako imam prijatelja tamo, ali nekako roditelji, brat, đed, baka i svi moji…
-Nedavno ste imali premijeru filma “Patuljci sa naslovnih strana” Milorada Milinkovića, a od skoro igra vikend serija “Šifra Despot” Dejana Zečevića, gdje igrate Milenu, djevojku glavnog junaka. Da li ste zadovoljni koliko vas angažuju?
Dosta snimam, biće još premijera nekih filmova koje sam snimila prošle godine, igraće nastavak Urgentnog centra. ..Svašta radim, snimam uglavnom. Ne mogu da se požalim, pošto radim toliko da nemam nijedan slobodan dan, ali uvek čovek može da poželi još. Ja bih poželela da sve stvari koje radim budu što kvalitetnije.
Za ovu godinu mogu da kažem da sam dosta angažovana. Sledeća predstava koju ću raditi je sa Anom Tomović, takođe van institucije. Igraćemo na 25 spratu zgrade bivšeg CK, to je pored Ušća, sa pogledom na celi Beograd. To je sad staklena zgrada, koja je inače stradala tokom bombardovanja. Radimo Bergmana, Priče iz bračnog života. Igraćemo Dragan Mićanović i ja, a Ana će režirati.
Koliko vam znači kad vam poslije predstave, ili uopšte ljudi priđu i kažu nešto o vašoj ulozi, upute kompliment, kao što se desilo u Tivtu dok smo razgovarale?
Lepo je kad vidite da su ljudi uživali u nečemu što ste im vi dali, a mi ovo radimo i da bismo ulepšali život ljudima, da bi mogli nekako da sanjaju, da se izmeste iz neke realnosti. Baš za ovu predstavu, koju smo igrali u Tivtu, obično kažu – Jao, nisam se smejao ovako godinama, jao, zaboravio sam na sve muke i probleme! – Tako govore ljudi i onda v imate osećaj da ste postigli cilj kad radite to.
-Imate osjećaj da ste ostvarili komunikaciju, što je i svrha umjetnosti?
Jeste, to je naš način, umetnika, da komuniciramo sa svetom, da kažemo neke stvari koje mislimo, koje bismo poručili možda, da nekad nateramo ljude da razmišljaju na neku temu. Uvek verujemo da umetnost može da promeni makar jednog čoveka u publici i da mu nešto ulepša, da nešto možda i shvati, da zaboravi na neke stvari iz svog života.
Tamarina želja tih dana bila je jednostavna: da se ispava i da ima jedan slobodan dan, s obzirom na to koliko je zaposlena na raznim snimanjima, ali je takođe konstatovala da ne valja da čovjek ima puno slobodnih dana i da je sve u svemu divno što mnogo radi. A u Tivat će uvijek ponovo rado doći.
