“Četiri ludila” najnovije djelo književnika i direktora BITEF teatra, Miloša Latinovića, koje je prošle godine bilo u užem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman, predstavljeno je sinoć u Tivtu. U formi dijaloga izmedju ovog autora i profesora književosti, Nevena Staničića, u galeriji ljetnjikovca Buća se čulo dosta toga što objašnjava motivisanost, nastajanje, konstrukciju i poruke ovog romana o “umjetničkim ozarenjima ali i životnim usudima”.
“Želeo sam da nadjem zajednički imenitelj za četiri priče o stvaralačkom ludilu u umetnosti, jer kad se bavite umetnošću nekad vam se čini da to radite samo jer ste naterani nekim ludačkim porivom, istakao je Miloš.” A svi likovi koji čine kostrukciju romana se na jedan poseban, osoben, isključujući način žrtvuju da bi svoju umetnost izveli na pravi način u tom svetu u kojem žive“.
U romanu “Četiri ludila”, koji je 2017. objavila IK “Vulkan” i koji je imao dva izdanja , sve ličnosti, imena, godine i mjesta su potpuno tačni a samo su životi rekonstruisani perom autora:
” Ne mogu da pišem ni jednu rečenicu o nekome ko nije postojao, obajasnio je Latinović.” Dakle, mora da postoji ime osobe, grad, naziv slike oko koje pravim svoju maglu, priču a u sredini je ipak tačan podatak. Kad nekome opisujem kakvu to književnost ja stvaram, kažem da je sve što pišem tačno, ali nije istinito. 
U fokusu ovog romana je Joca Savić, glumac, reditelj i pedagog, najznačajniji šekspirolog koji je djelovao u Evropi u drugoj polovini devetnaestog i na početku dvadesetog vijeka. Bio je u stalnom kontaktu sa srpskim umjetnicima, posebno sa glumcima, od kojih je nekoliko školovao, a dopisivao se i sa Lazom Kostićem. Srpska vlada mu se odužila Ordenom Svetog Save trećeg reda, koji mu je dodijelila 1903. godine.
“Drugu liniju ludila koncipirao sam tako što sam pronašao putujuću pozorišnu trupu Stanislva Muraria koja se po Banatu pozorištem bavila za hleb i vino. I oni su bili isti umetnici kao Joca ali su težine i mogućnosti bile drugačije”, rekao je sinoć autor knjige.
“Bavio sam se i likom i djelom Caca Kneževića koji je u to vrijeme bio tretiran vrlo loše a iz njegove pozorišne trupe je direktno nastala trupa Srpskog Narodnog pozorišta.Ova tri ludila kojima sam se bavio pokazuju kako umemo da potpuno potcenimo one koji su svoj život posvetili umetnosti, dajući za nju sve od sebe, celi svoj život. Četvrto ludilo mi je trebalo kao veza sa savremenim svetom, pa sam ispisao svoje ludilo, svoj dolazak u Bitef i sve ono neprijatno što me je tamo dočekalo. ispisao sam jednu iskrenu priču o mom putu od imenovanja do onda kad ulazim u direktorske probleme, kada mi postaje nekako tesno u svojoj koži.”
Ova četiri ludila objedinjaju dvije opsesije Latinovića. Prva je njegova opsednutost Šekspirom, izmedju ostalog i zato što on potpuno objašnjava sve moguće karaktere :
“Kod Šekspira imamo sve : i moć i volu za moć i ubistvo zbog moći i ljubav i preljubu i puno toga još. A sve to mi znamo i vidimo oko nas. Šekspir je danas apsolutno, a na žalost, savremen pisac i čovek koji potpuno jasno u svojim delima karakteriše našu savremenu civilizaciju.
Druga moja opsednutost je verovanje u kulturu i prosvetiteljstvo koji jedino mogu da ovaj svet koji je iskliznuo iz zgloba vrate u pravu mehaniku. Revolucije su prošle, one jesu menjale svet ali su i jele i ubijale svoju decu. Od toga nema vajde. Moramo se vratiti iskrenom, iskonskom vaspitanju i prosvetiteljstvu, bez latentnih sukoba i nebrige o onom do sebe. Moramo da jedni drugima budemo pozitivni likovi, da bi na tom temelju gradili neki nov svet“, riječi su Miloša Latinovića.
