Danas sam održao sastanak sa mojim drugarima, trenerima u Judo klubu „Tivat“, saopštio sam im svoju konačnu odluku izlazim iz sporta.
Džudoom sam počeo da se bavim davne 71 godine… Najveći deo vremena trenirao sam pet puta nedeljno, nekih 5-6 godina imao sam od 7 do 14 treninga nedeljno, što bi se reklo trenirao polu profesionalno, (treniraš profesionalno ali od toga novca nemaš) Zbog rata, preseljenja i nesnalaženja od 91 do 99 nisam se bavio džudom, ronjenje je bila moja okupacija, rekreacija i drugo zanimanje.
Nakon nesretnog bombardovanja, 99 negde u leto gospodin Pecić Vasilije zamolio me da preuzmem rad u džudo klubu Kotor, on je poslom morao otići u inostranstvo.
Nisam ni bio svestan u šta se upuštam. Potpuni stranac, iz drugog grada (Tivat) preuzeo sam grupu od 15 tak momaka. Upočetku nisam bio trener, vrlo brzo sam ušao u kondiciju a majstorije iz mladosti nisam zaboravio, bio sam im vođa. Lako sam se nosio sa njima , bili su dosta lakši i neiskusniji, ali bio je i jedan biser Smolović … talenat koji se retko sreće, na upit dali ga interesuju olimpiske igre, nasmejao se i rekao „ Od nečeg mora da se živi, odo ja na brod…“ Ove reči su me pratile u daljem radu bilo je još dosta talenata i vrednih momaka i devojaka ali Smolo je bio u pravu, od nečega mora da se živi… Setio sam se treninga koje je u Splitu radio Vojo Vujević pre nego je uzeo bronzu na svetskom šampionatu … dnevno i po sedam sati, odradi sam sa njim kao sparing partner na stotine randorija, a njegov joko tomai nage izveo je na meni sigurno više hiljada puta. Zaista za takve rezultate treba imati ili bogate roditelje ili vredne sponzore. Džudo klub Kotor to nije mogao imati, Prosto sam odahnuo kad je gospodin Dejan Popović došao da radi u svoj Kotor i prepustio sam mu klub i nastavio da vodim svoju grupu u kojoj je blistala moja Tina. Proputovali smo pola Balkana, osvoili mnogo medalja, bez malo 100. Okitili se medaljama države koja je nestala 2006, zajedno plakali u najgorem trenutku mog života, kad je Davor Vuković pao sa pola metra i ostao nepokretan…. a samnom je pošao kao i mnogo puta veseo i nasmejan.
Taj trenutak je bio prekretnica, džudo sam počeo da gledam mnogo ozbiljnije, shvatio sam da je faktor sreća mnogo važniji u životu nego što sam želeo da priznam, a igra kojom se bavim mnogo opasna. Više nikad nisam poveo nekog na takmičenje ako on to zaista nije želeo.
Te godine sticajem okolnosti (Reno 4 kojim sam vozio za Kotor ponekad i 9-toro dece crkao je ) formirao sam klub u Tivtu… Počeli smo u školskoj sali. Tina Mančić, Savić Nikola, Pecić Zoran i Tatar Igor prešli su iz Džudo kluba Kotor u novi Judo klub Tivat. Tina je te godine bila seniorski šampion Crne Gore…
Probijali smo se i mučili tražili sponzore, menjali sale, čak sam i sudio samo da obezbedim novce za turnire… uvek je u klubu bilo nekog ko mi je dizao andranalin i činio me ponosnim, Tina, Igor, Ivana, Andrea, Mihilo, Aleksandar, Danilo, Pavle, Milana, Stefan, David…Kroz klub je do sada prošlo više od 300 devojaka i momaka…
Gledao sam prostor u Župi, prvi put sam pitao za njega 2012… nije moglo, ali nisam odustajao , jedino sam ja video šta se tu može. Kome god sam pokazao i pitao šta misli govorili su mi prokišnjava, duva, ladno , vrće…. A onda me je najzad Kankaraš shvatio i dao mogućnost. Krenuo sam u izgradnju džudo dvorane, direktor Župe rekao je to će biti multi funkcionalna sala, a ja sam video samo salu za borenje. Krenuli smo sa 80 m2 strunjača koje smo dobili iz Kotora na korištenje, krpili ih lepili ih a onda je gospodin Samaržić Miloš okupio roditelje i dodali smo 30 m2 Pored džudoa u sali je bila i MMA grupa,a pojavile su se i gimnastičarke. Kad nam je Džudo savez dao na korištenje 102 m2 zahvaljujući gospodinu Smolović Veselinu, sala je procvetala, ličilo je to na džudo dvoranu… Te godine skoro 150 medalja u našim vetrinama. Entuzijazam davao je rezultate, opština nas je podržala u tome nastali su lakši dani čak smo izašli i u evropu do Berlina, Španija. Zamalo da dođemo do evropske medalje.
I onda hladan tuš, kaki olimpiski sport, ma kakva deca i medalje… Kros Fit, ples, individualni treninzi, tu su pare napuniće se kasa. Ok evo dobili smo najzad salu za borilačke sportove istina 80 m2 od zida do zida, ali po istoj ceni , ma nema veze što na vašim strunjačama treniraju i kik bokseri i gimnastičari i brazilska i rekreacija….
Kao sportisti kad dođem pred salu puno je srce, pre par godina sala je bila mračna na parkingu par auta ovih iz kuglane, danas svako veče u prostoru, koji je zaista postao multi funkcionalan, sada trenira više stotina mladih ljudi… a moram priznati to sam samo ja video 2012….
E sad se vraćamo na onog mog bisera Smolović Boru iz Kotora, od nečega mora da se živi… olimpijada to su mi postali pusti snovi, entuzijazam je iscurio… nemogu više, vreme je da predam mlađima .
Ofentavšek Jelena, Tatar Danijela, Milović Ivana, Tatar Igor i Laličević Žarko, to su treneri našeg Judo kluba Tivat, oni će od sada raditi sa klincima i tražiti nekog ko je spreman da trenira kao Dragan Bečanović i po 10 sati i postane svetski šampion ( i sa njim sam sparingovao u Splitu kad se pripremao za evropsko u Parizu i svetsko u Beogradu ).
Tri grupe u Župi, jedna u Knightsbridge School dve u Radovićima, zaista želim da se nastavi, da traje, njihov entuzijazam će biti, nadam se, veći. Neko će, nadam se, prepoznati koliko je ovaj sport zaista koristan, koliko jača karakter i telo. Mlađi će nastaviti i izboriti se za džudo dvoranu, ovaj grad to zaslužuje, ima potencijala.
Mančić Ivica
