„Mnogo je te malograđanštine, koju mi živimo, kao i oko nas – ćuti, sagni se, ako ostane devojka trudna, to se krije…Vrlo često smo skloni da kažemo da je ovo 21. vek, ovo je savremeno društvo i toga više nema i tako se svi ponašamo – kao mi smo sad emancipovane žene, međutim, to uglavnom i dalje nije tako…“
Sa glumicom i profesorkom glume na Akademiji lepih umetnosti u Novom Sadu, Jasnom Đuričić nakon igranja predstave „Balava“ na maloj sceni CZK razgovaramo o ženskim ulogama u našim životima, uticaju koji imaju u porodici:
„Mi žene smo i dalje u muškoj senci i to je ono što je istina. Isto tako, taj pritisak koji dolazi sa ženske strane, od strane baka, mama, tetaka nije baš uvek svrsishodan i dobronameran. Svi imamo taj model, koji si primio od svoje majke, ona od svoje i kao to se tako radi. To ne znači da je to baš uvek dobro! Mislim da nekako moramo svi da se menjamo i zajedno sa našom decom, da ih osluškujemo, jer jedino tako možemo svi da idemo napred i da postajemo sve bolji i bolji i da živimo neki kvalitetniji život. Mislim da je problem svakog roditelja, koji u nekom trenutku odrastanja deteta ne shvati da i ono njega vaspitava. Nekako dođe taj trenutak, kada treba da pustite svoje dete, da mu date poverenje i onda će sve da bude okej…“
-Vama je u ovoj predstavi Hartefakta i Beo Arta pripalo da igrate Tetku. Kako doživljavate svoj lik?
„Ovde imamo porodicu, koja nije baš harmonična, Tetka je pretrpela smrt deteta i to je ostavilo trag i na nju i na ove devojčice sa kojima živi i tako dalje. Moglo bi se reći ženska priča, ali i o nekim velikim odlukama – da li rađati, ili ne…Mnogo te malograđanštine, koju mi živimo, kao i oko nas – ćuti, sagni se, ako ostane devojka trudna, to se krije itd. itd…Vrlo često smo skloni da kažemo da je ovo 21. vek, da je ovo savremeno društvo i da toga više nema i tako se svi kao ponašamo -kao mi smo sad emancipovane žene, međutim, to uglavnom i dalje nije tako.“
-U komadu, rađenom po tekstu Dunje Matić i u režiji Andreja Nosova, veliku ulogu igra i muzika. Kako su vam legli songovi, koje nije bilo lako otpjevati?
„To je muzika Draška Adžića, koga ste videli na sceni. On nije samo neki pijanista, koji nama pomaže, odnosno korepetitor, nego je to stvaralac muzike, mislim da je muzika bitan momenat ove predstave, snažna je, neobična, ti songovi su isto sjajni…Nisu nimalo laki, i to oni, koji poznaju njegovu muziku, znaju. Ali, kad se savladaju, onda su vrlo inspirativni. Ja vrlo volim taj song Tetke, baš je uzbudljivo!
Mladi reditelj Andrej Nosov, o njemu se već zna, sad više i nije toliko mlad, ima svašta iza sebe…Što se same priče tiče, u pitanju je studentski tekst Dunje Matić, koja je užasno mlada, ima otprilike 23 godine, to je vrlo hrabar komad. Usudila se da stavi na papir nešto lično svoje, što možda nije prijatno nekom, ali pozorište je tu da ukazuje na neke probleme. Ne možemo stalno da budemo komični i zabavni, mada u našoj predstavi ima i toga, ima i puno smeha.“
-Kako su se četiri glumice, dvije profesorke i njihove studentkinje, uklopile, da li je išlo glatko?
“Sjajno smo radile nas četiri i Draško i Andrej! Trudili smo se da izvučemo maksimum. Isidora Simijonović je Mirina (Karanović) studentkinja, a Jovana Belović je moja bivša studentinja.To se nekako namestilo i to je mi je posebno drago. Njih dve igraju sa svojim bivšim profesorkama, a nas dve sa bivšim studentkinjama i to je lepo! To je bio vrlo miran proces, Mira i ja se znamo dugo, dosta smo radile zajedno. Mala velika predstava!“
-Što biste rekli o ovoj, novoj sceni u Tivtu?
“Nije mi bilo jasno koji je to prostor, mislila sam da je ovde neki muzej. Super je, baš sam se obradovala! Tivat kao Tivat, vi uvek držite do pozorišta! Kad sam videla da sve renovirate, pa to je fantastično! To baš nije uobičajena stvar u ovim našim vremenima. Uopšte, uvek mi je drago da dođem u Tivat. Ovo je za mene neka oaza u Crnoj Gori, što se primorja tiče. Vi ste se nekako održali i divno je. Danas hodam i čisto je i baš je ugodno, prijatno…”
-Interesantno je da predajete na Akademiji lepih umetnosti, na kojoj ste i sami studirali. Koliko vam je to ugodno?
“Pa, ne znam šta da vam kažem, ne znate šta će život da vam donese i udesi. Ja nikada nisam imala takve aspiracije da želim da budem profesor, čak naprotiv. I onda vas neki ljudi uguraju negde gde oni smatraju, a vi ne mislite o sebi da to možete. Tako sam nekako upala i sad imam već četvrtu generaciju, sad mislim da je fantastičan taj posao, što nikako nisam očekivala. Tolika je privilegija raditi sa mladim ljudima,biti u kontaktu stalno s njima. To vas tera da se vi nekako stalno korigujete. Mladost ne trpi nešto oveštalo, okorelo, tako da koliko ja njih učim, toliko i oni mene uče. To je proces razmene, koji je divan i puno toga mi je doneo.“
Već godinama ste slobodna umjetnica, nakon 15 godina rada u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, gdje ste bili prvakinja drame. Koliko ste zadovoljni tim statusom?
„Biti u jednom ansamblu 15 godina znači da sam petnaest godina vredno radila, vukla sam predstave, uglavnom sam bila motor u njima i mislim da je to dovoljno. Ako me pitate, ne bih se nikada vratila ni u jedan takav angažman. Prosto, to je neka faza rada, a sada sam u takvim godinama da mi je nešto drugo važnije. Kad si mlad, važno ti je samo da radiš, a ja sad biram. Pre svega mi je važno ko su ti ljudi, sa kojima ću da delim neko vreme, jer smo u pozorištu mnogo vremena zajedno. Onda me zanima oko čega smo se sakupili, da li je to nešto što mi je inspirativno, provokativna tema, kolege, reditelji – u tom smislu sam probirljiva. Ali, to je ta pozicija, ona je takva, ali nije uvek laka. S druge strane, ima perioda kada nemate posla. U pozorištima u Srbiji je takva situacija da se svi oslanjaju isključivo na ansamble i to je dosta zatvorilo pozorišta. Zatvorilo ga je u nekakvom suštinskom smislu. Pozorište, ja mislim, ne trpi to. Energija mora da cirkuliše, a ono ipak treba da se vetri, barem povremeno .“
-U svojoj biografiji i na nekim policama imate brojne nagrade, od kojih čak četiri Sterijine, ali na prvom mjestu kada se vaše ime ukuca na internetu pojavljuje se ona internacionalna i to sa filmskog festivala u Lokarnu iz 2010, za ulogu u filmu “Beli, beli svet”. Što biste rekli o ovoj i drugim nagradama?
“To je zaista velika nagrada, jer sam ja jedina glumica iz regiona – iz bivše Jugoslavije, a ne samo iz Srbije, koja ju je dobila. Ali, to na ovim našim prostorima ne znači baš mnogo. To ne znači da ćete sad ne znam kakve stvari snimati i u pozorištu igrati. Mi smo prosto takvi, mali narodi, i to tako ide kod nas. Ali, imam je!
Što se ostalih nagrada tiče, glumci često kažu da treba imati sreće, ali i radila sam dosta, a onda to ne može da izostane.”
Jasna kaže da je lepo samo što je ozbiljno, ne misleći pri tome samo na drame, već na tretiranje tema “na pravi način”.
Na kraju nam najavljuje novo gostovanje u Tivtu, već 11. aprila, sa predstavom “Prst”.
