Nenad Gladić, alijas Lepi Brka, gastroekspert, kuvar, novinar, putopisac, autor i voditelj regionalno najpopularnijih TV serijala “Gastronomad” i “Domaćinske priče” bio je gost emisije Popodnevni alibi.
Vaše gastronomske avanture dovele su Vas do Boke Kotorske ? Kakav Vam se to svijet ukusa, mirisa i tradicije otvorio kod nas ?
Boka je zaista specifična i ima svoju posebnu atmosferu, pepuna je tradicije, istorije i priča. Dugo nisam bio ovde i sada se prisećam koliko je zapravo Boka bogata svime. Mi smo ovim boravkom samo zagrebali površinu tog mnoštva, a toliko toga još čeka da bude otkriveno. A tek hrana i specijaliteti. Međutim, ako uz hranu nemate i zanimljivih tema i kontekstualnih priča, onda ona nema pravog ukusa. Ovde smo sve to našli.
Kakav je bio sinopsis i scenario koji ste napravili sa domaćinima, TO Tivat ? Šta ste sve obišli i vidjeli ?
Nismo baš puno imali sreće sa vremenom jer se ono, nažalost, vrlo brzo počelo da menja na gore . Ali dok je bilo sunčano uspeli smo da snimimo ono što smo planirali da uradimo na otvorenom, a ostalo ćemo u zatvorenom prostoru. Bili smo u manastiru na Prevlaci, zatim u Bjelilima, kod Lakičevića, zatim kod Milivoja Slabija, Ilije Morica i uživali u svemu što smo videli i zabeležili okom kamere.
Sa Mašom Čekićem smo snimali zanimljivu priču o Verigama i Gospi od oriza, sa Blaženkom Vučurović smo se
družili u njenoj bašti gde smo probali čuveno božićno slatko od žita, orašastih plodova i suvog voća. Sa mladim kuvarom Bobanom Mihajlom smo saznali kako se lokalne, tradicionalne namirnice lako mogu uklopiti u savremenu bokešku kužinu . Posjetili smo i etnozbirku gospodina Perušine koji je svoju strast i hobi pretvorio u opšte dobro. Sve u svemu, bilo je divno a za mesec dana ćemo te priče gledati i na tv ekranu.
Koliko već godina gastronomiju i kulinarstvo uvezujete sa putovanjima, istorijom i tradicijom različitih podneblja i kako ste se odlučili baš za ovaj TV format ?
Serijal “Gastronomad” je trajao 10 godina a zadnje dve godine radimo serijal „Domaćinske priče“ koji je malo drugačiji, vrsta je hibridnog TV formata. Sastoji se od jedne putopisne emisije koja se emituje vikendom a na osnovu nje posle snimamo još pet emisija u studiju gde, inspirisan specijalitetima koje sam video, ponavljam priče i usput pravim hranu koja lepo da ilustruje momenate koji su se desili na putovanjima.
U svetskim produkcijama emisija ovog formata imate čitav stručni tim koji misli o raznim aspektima pripreme, od producenta, scenariste, urednika, spikera itd., a kod nas je sve to drugačije. Ja sve sam završavam, organizujem posao, pišem scenario, pišem tekstove, govorim ih u programu, biram recepte, kuvam. U početku je bilo zaista naporno jer nisam znao šta me sve čeka, s obzirom da sam slučajno krenuo u ovu avanturu TV snimanja, ali sam se zato dobro ispraksirao i sada sve to ide lako.
Kako je bilo dijeliti kadar i kuhinju sa doajenom kulinarstava bivše Jugoslavije, Stevom Karpandžom ?
To je u startu bilo traumatično iskustvo, jer Karapandža je decenijama bio jedan i jedini, ne samo u Jugoslaviji nego i šire. Kao dete gledao sam ga sna TV sa Oliverom Mlakarom i imao samo divljenje i respekt a kada je došlo do toga da snimamo zajedno u početku sam imao tremu. Ali on je zaista vrhunski stručnjak i gospodin starog kova . Ništa mu nije teško a ako mu nešto i ne odgovara, lagano i džentlmenski prelazi preko toga. Sa njim je uživanje raditi jer je hodajuća enciklopedija i retko kompletna ličnost. Svoje godine nosi sa lakoćom, kuvar je sa stilom a pristup kuvanju mu je opušten i tolerantan .
“Trbuhom za duhom” je moto koji ste osmislili za serijal Gastronomad i on je ostao i dalje aktuelan. Šta on zapravo poručuje ?
Gastronomad je zapravo osoba koja putuje, lutajući trbuhom za duhom uz neodoljivo upoznavanje i
upijanje kulturnih i gastronomskih specifičnosti zemalja širom sveta. I ovde kod vas sam, degustirajući divne i raznolike specijalitete, bolje upoznao kulturu, tradiciju i duh lokalnog mentaliteta.
Niste slučajno u gastronomiji, jer potičete iz ugostiteljske porodice, ali možemo li reći da Vas je ipak profesionalno „brusio“ hotel Hajat u Beogradu i jedan luksuzni kruzer koji je obilazio svijet ?
To je bilo veoma davno ali može se reći da ste u pravu. Bio sam u svojim dvadesetim godinama i lako i brzo sam učio o tim modernim pristupima u ugostiteljstvu gde se gost poštovao. Šest godna sam plovio i radio na kruzeru. To su neprocjenjiva iskustva iz prve ruke. Kad sam došao na brod jedan od šefova pokazao mi je knjigu koju mora da ima svaki ugostitelj na svetu. Bilo je to džepno izdanje „Larusove gastronomske enciklopedije”. Ona je i danas moj dragoceni podsetnik i vodič za sve ono što sam naučio, a i ono što još učim.
Možemo li reći da je kuhinja, koliko je tradicija i kultura života, toliko i vrsta primjenjene umjetnosti ?
Svaki zanat je na neki način umetnost, a kulinarstvo sadrži veliku dozu kreacije jer ne može se kuvati to tek tako. Naravno može, ali niko ne želi da bude samo replikant i da samo imitira i ponavlja neke stvari.
Kulinarstvo bi možda zaista trebalo da dobije status umetnosti a bila bi jedina vrsta umetnosti koja zadovoljava sva čula. Jer dobra hrana se oseti čulom mirisa i kada nismo u kuhinji, vizuelna komponenta je vrlo bitna, pripremanje hrane se doživljava i slušno, imamo takođe i bitan taktilni momenat, i naravno tu je i osnovni doživljaj hrane –ukus.
Foto : Internet
