Trance-blues gitarista i songwriter Frank Magnolia, pružio je sinoć svojim koncertom publici “Festivala vjetra” u Tivtu autentično muzičko putovanje od Misisipi Delte do urbanog soul-a, trance blues-a, swamp rock-a, lounge voodoo-a.
“Već sam 2019. nastupao na Festvalu MORŽ u Herceg Novom kada sam imao zapažen nastup i organizator je odlučio da me ponovo pozove na prvo izdanje „Festivala vjetra“ u vašem gradu, a ja sam to rado prihvatio. Eto, tako je mene neki vetar oduvao iz Beograda do Tivta, u ovaj predivni prostor za moj koncert i drago mi je zbog toga. Šteta za kišovito vreme koje nas prati, ali i pored toga doživljaj celog festivala, divne ekipe i grada je odličan”, sabrao je Vukša Veličković, kako mu je u stvari pravo ime, svoje utiske sinoć za naš Radio.
Hitpnotički one-man-show projekat Frank Magnolia, pobjednik CantOut by Rockstar Poletovog kantautorskog festivala, bavio se u životu pisanjem romana, novinarstvom, kritikom kulture, on line produkcijom. Pričanje priče, tzv. storytelling koji u advertajzingu kojim se trenutno bavi paralelno sa muzikom predstavlja moćno sredstvo da se prenesu informacije i utiče na mišljenja, objedinjuje sve ono što je u životu radio:
“Dok sam bio mlad radio sam kao novinar full time, takođe sam objavljivao romane, advertajzing je takođe pričanje priče možda više kao pod umetnički kontekst, ali ovo što radim sa muzikom je nešto što mi najprirodnije leži. Pevam i pišem tekstove na engleskom da bi lakše ostvario komunikaciju sa što više publike nego što to mogu da učinim kroz standardnu književnost. Moji budući romani će morati da sačekaju jer je to vrlo zahtevan i težak posao, a za sada muzika pobeđuje”.
Nastupa kao solo performer u Milanu kao i u klubovima i koncertnim prostorima Švajcarske, Nemačke, Slovenije, Crne Gore, Makedonije i Hrvatske. Njegovi albumi su dostupni na svim striming platformama, a za muziku koju stvara kaže da nije tradicionalni bluz, mada ima uporište u njemu:
“Moja muzika, koju nazivam trance blues, podrazumeva pričanje nekih mojih tema koje su univerzalne, kao što su
ljubav, patnja, seks, nasilje, dakle lepe i ne baš lepe stvari koje čine ovu našu stvarnost.
Bluz doživljavam kao neku vrstu praiskonskog muzičkog univerzuma, muzički jezik koji je osnova svih formi popularne muzike , baziranog na repeticiji, frazama koje imaju centralno uporište i temama za pesme koje su univerzalne.
Moja dva albuma su dostupna na svim digitalnim servisima ali imam još puno materijala, za barem tri albuma, samo da se organizujem i sve to lepo snimim”.
Iako je samouki gitarista, Vukša je zadovoljan svojim muziciranjem jer to što svira, tako kako svira, je nešto što je samo njegovo i osjeća se komotno u tome:
“Nema puno ljudi koji sviraju na ovakav način jer ja nikada nisam nikoga kopirao. Naravno da postoji uticaj mnogih bendova i muzičara, poput Majlsa Djevisa ili Džon Li Hukera, i svi oni su nekako stalno prisutni u mom stvaranju jer su u pitanju sati i sati slušanja njihove muzike, upijanja njihovog načina razmišljanja i usvajanja njihovog izvođenja muzičkih fraza”.
London, Berlin, Milano, Beograd su lokacije koje može nazvati svojim, ali ipak nije stalno vezan ni za jednu od njih.
“Milano ima veoma dobru muzičku scenu u raznim žanrovima, između ostalog i street muzičku scenu. Ima puno barova u kojima se svira neka vrsta vintage zvuka, iako bi se više očekivao klupski zvuk zbog fashion scene koja je u Milanu veoma bitna.
Postoji taj alternativni deo ovog grada koji je veoma aktivan i razvijen ali ipak njihova vrsta bluza je potpuno drugačija od onoga koji se svira u Beogradu. Zato ako pričamo o bluzu kao skupu dobrih, više onih loših životnih iskustava koji oblikuju nečiji karakter čineći ličnost i životni put, onda Srbija više živi bluz. Na žalost. Ili možda na sreću”.
Foto: Radio Tivat, headliner, muzzik.tv
