“Uvek se radujemo kad negde gostujemo sa ovom predstavom i uvek igramo na kartu više. Ovo nam je već 120 izvođenje i dobar deo naše planete smo obišli, ali uvek ima još prostora za gostovanje“, rekla je za naš radio beogradska glumica Sloboda Mićalović koja je sa kolegom Igorom Đorđevićem gostovala u Tivtu sa predstavom BeoArta “Frenki i Džoni”.
U najavi komada, sinoć odigranog pred prepunim Centrom za kulturu, stoji da je riječ o romantičnoj komediji ali se možda ipak može reći da je u pitanju vrsta ljubavne drame ?
“Krenuli smo da je radimo kao romantičnu komediju, to je neka osnova, ali na kraju se ispostavi da ona ipak jeste drama ljubav sama po sebi. Ona krene lepo a onda ispod tog prvo sloja i leptirića ide ozbiljna borba za zajednički život i za usaglašavanje muško ženskih mozgova, principa i pogleda na svet. Ljubav kao tema, kao neko uzvišeno stanje, je zapravo pitanje na koje ni najveći umovi nisu dali prave odgovore. Zašto je to tako da kada se desi da se zaljubimo, postajemo slepi i ne vidimo mane kod partnera, ili ih vidimo ali nam se tada još uvek samo dopadaju.
Ovde imamo dvoje ljudi koji imaju po 40 godina i veliko životno iskustvo, i koji ne žele da uđu u novu avanturu i vezivanje. Kad smo Igor i ja dogovarali šta bismo i zašto bismo uopšte radili ovu predstavu, shvatili smo da nas se zapravo tiče to da li bismo i mi bili hrabri da, posle ožiljaka koje život nosi, uplovimo u neku novu ljubavnu priču“.
Da li predstava dotiče i planetarni problem današnjice o svojevrsnom teroru mladosti i dobrog izgleda, o tome da ako nisi mlad ti kao i da ne postojiš i da ako si u zrelim godinama nemaš pravo da se iskreno i snažno zaljubiš ?
“Tek sada, sa mojih 40 godina su mi oči bolje otvorene. Tek sada vidim šta sam uradila u životu, jer do sada sam išla
na slepo i intuitivno pipala ali, srećom, Bog me je pogledao pa je sve to dobro . Sada bih već sve svesno uradila . Više se taj problem sa godinama tiče onog vizuelnog i estetskog, u smislu kako izgledaš,imaš li bore, treba li ti botoks ili neka druga intervencija . Jer duša i ljubav ne zna za godine i upravo kroz veliku literaturu vidimo da su se najveće ljubavi dešavale upravo u zrelim godinama.”
Frenki i Džoni su likovi sa margine društva i baš zato su bili jasni i razumljivi za publiku. Kako ste Vi doživjeli Frenki i da li ste je lako prihvatili ?
“Vodili smo se mišlju da ne pavimo neke likove nego pre, da tako kažem, tipove. Nismo želeli da to bude ograničeno jer mislimo da je ljubav nešto najšire i univerzalno i da se kroz vekove dešavalo se da se npr. neki baron zaljubi u prodavačicu ljubičica. Više smo se bavli problemom a ljudi sa margine su nam neke okolnosti koje nas prate . Da bude taj prostor sabijen, da su u jednoj prostoriji gde nema ko gde da pobegne, komunikacija je otvorenija jer nema ko šta da izgubi.”
Kako je predstava razmatrala načine prevazilaženja strahova koji svi imamo u sebi , poput straha od samoće, neuspjeha, straha od vezivanja u ljubavi ?
“Nismo ništa ponudili publici što oni već nisu prepoznali duboko u sebi, ili da se nisu našli bar u nekoj sličnoj situaciji, u nekom segmentu predstave. A mislim da je usamljenost najveći čovekov strah što je nama koji nismo sami to možda nerazumljivo, jer mislimo pa dobro imaš prijatelje, imaš ovo ili ono . Ali koliko god se vezivao za druge ljude, od sebe ne možeš pobeći.
U komadu smo se bavili i samoćom i egzistencijom, i ranama i frustracijama, i željom da se imata druga polovina. Frenki i Džoni se na moment zaborave i pomisle da su savršeni par, ali kada krenu da dublje razmišljaju, kada isključe srce a uključe razum onda shvate da to neće ići baš lako. Onog trenutka kada hoćeš da ljubav opipaš, materijalizuješ i osvestiš, da joj daš neki oblik, prostor i vreme ti njoj zapravo ubijaš magiju, spuštaš je na zemlju, a ljubav je zapravo levitacija negde u vazduhu, i treba je pustiti da tinja, nekad dobro, nekad loše , bitno da je tu”.
Predstava “Frenki i Džoni” je svoju srpsku praizvedbu imala 30 godina nakon američke na Brodveju. Kako je bilo na pozorišnim daskama izvesti jedan filmski hit koji su odigrali Al Paćino i Mišel Fajfer ?
“Neminovno je bilo poređenja ali je nama bilo olakšanje to što smo imali informaciju da je ovaj tekst nastao prvenstveno kao pozorišni pa je tek nakon toga rađen film. Nismo imali problema jer se u komadu sve dešava samo
jedne noći a u filmu se prati tok vremena, posao, prijatelji , zabava, kupovina, šetnja. Dakle, sve ima drugačiji vremenski tok.
Ono što nama je bilo interesantno kada smo igrali u inostranstvu , a što kod nas nije slučaj jer naš mentalitet to ne podržava, je trenutak kada ja u predstavi kažem: Otvoriću prozor i vrištaću jer imam prijatelje i komšije!, a Igor odgovara : Samo probaj u ovom gradu, baš će neko da ti pomogne! .Tada bi svuda zavladala neobična tuga i gorki osmesi i onda shvatiš da ti ljudi nemaju čak ni komšije, kao da nemaju nikoga . Zato smo se držali toga da su Frenki i Džoni jedini na svetu i da ništa ne postoji tog jednog trenutka koji sada mora da se uhvati i da baš sada moraju da budu zajedno, jer ovo se ipak dešava u Americi gde su male šanse da se ponovo sretnu. Znači moraš da reaguješ sada ili nikada”.
