Gradska biblioteka sinoć je u galeriji Ljetnikovca Buća priredila književno veče Gorana Petrovića, jednog od najčitanijih i najpriznatijih srpskih pisaca poslednjih decenija, a predstavljen je njegov roman Papir sa vodenim znakom, koji je osvojio Beogradskog pobednika. Pored popularnog pisca, o njegovom djelu je govorio univerzitetski profesor, istoričar i teoretičar književnosti Aleksandar Jerkov, a medijator je bila direktorica biblioteke Vesna Barbić. Petrović se u Tivtu poslednji put predstavio publici uživo knjigom “Sitničarnica „Kod srećne ruke“ prije dvadesetak godina.
„Bilo mi je prijatno večeras, mada to liči na opše mesto, ali stvarno uživam u susretima sa publikom. Oni su uvek različiti. Dovoljno je neki put videti nečije oči koje prate, pa biti zadovoljan. Sećam se i gostovanja od pre dvadesetak godina, ne baš svakog detalja, ali sećam se doba godine i sećam se palmi. Danas je kiša padala, pa nisam gledao naviše. Meni je uvek lepo na moru, iz više razloga. More naprosto uzbuđuje čoveka, mislim šta je iza tog prostranstva, šta je ispod, dubina, sve to ima veze sa književnošću. More je kao i književnost, ono kojim plovimo, sigurno ili nesigurno, kojeg se i plašimo i koje je prepuno onoga što je tajna.“
Amalfi, prva pomorska državica na tlu Italije, odnosno njen čuveni papir , koji se proizvodi od 13. vijeka, motiv je
njegovog romana: „U Amalfiju se navodno tada proizvodio najkvalitetniji papir u Italiji i taj papir čak nije mogao svako da kupi, jer su ga, između ostalog, pravili za papsku kancelariju, za plemićke porodice. Oni nisu bili proizvođač u količinskom smislu najveći, već je njihov proizvod bio najkvalitetniji. Mene je papir uvek fascinirao, čak i najviše od jednog trenutka od pre dvadeset i nešto godina, kada sam gledao kako se pravi papir na starinski način, istina, ne kako se pravio u srednjem veku od pamuka, nego od drveta. Znate šta je sve potrebno da se dobije jedan list papira?! Treba da se ode u šumu, pa da se odabere stablo, pa da se obori, sad govorim o manuelnim radovima, pa da se iscepka na iverje, pa se potapa u vodu. Mnogo toga treba da bi se dobio jedan list papira, a mi smo vrlo često oholi, pa na njemu svašta pišemo. Ja sam tada, kad sam gledao proizvodnju papira u jednoj radionici, a na Ohridu je to bilo, kupio jedan list i zarekao se da na njemu nikada neću ništa da napišem i da on služi kao čekić kojim možete da razbijete okno u slučaju opasnosti, ili ona parica, koju neko ima uramljenu.“
Piscu, koji je sklon preciznom biranju riječi, sa skromnošću poniznog stvaraoca, taj papir ponajviše, kako kaže, ipak služi kao podsjetnik da pazi šta piše.
„Mi živimo ciivilizaciju koja proizvodi mnogo svega, čak mnogo više nego što smo u stanju da potrošimo, mi čak prvo proizvodimo kupce, pa posle proizvode, što važi i za papir, a pomalo i za književnost. Baš zato što je proizvodnja, to malo ugrožava književnost, zato što to postaje jedna vrsta industrija. Kada je film postao industrija, to više nije bio film kakav je bio. Ja se bojim da se to ne dogodi i sa književnošću, zato što je ona ipak umetnost, a umetnost se ne proizvodi. Meni baš nije jasan termin kreativne industrije,“ naglašava Petrović.
I roman o kome govorimo priča o i piščeve naredne knjige baviće se time šta je stvaralac uopšte, a šta u društvu, šta samom sebi, šta je umetnost uopšte i on nam otkriva da će, što može više, da se bavi i sjedinjenjem raznih umjetnosti. Težiće spajanju književnosti i slikarstva, jer bi želio da njegova djela izgledaju kao platna Brojgela, ili Boša. Spajanju književnosti i arhitekture, te književnosti i muzike, jer je svaka knjiga jedna vrsta rezonantnog tijela, vrsta muzičkog instrumenta, koji pisac lagano gradi.
Dovoljno toga za pisanje i dovoljno razloga da ne prođe opet puno godina do piščevog novog susreta sa tivatskom publikom.
