Iz Beograda u Tivat je doputovao gospodin Bojan Đurica. Kaže da nije prvi put u našem gradu ali je ipak iznenađen:
„Mnogo se razvio, dosta je izgrađeno i sve to onako veoma urbanistički i jasno, lepo, ne znam, utisak je fenomenalan. Bio sam i danas na šetalištu, bio sam od hotela Pine skroz tamo do Kalimanja, sve mi se svidjelo.“
Bojan Đurica je dugogodišnji turistički radnik i vlasnik agencije koja postoji od 1991. godine. Prve turističke ture su bile po Srbiji, po Rumuniji, Mađarskoj i od 2000. dovodi strance na Balkan, pretežno u Srbiju i Crnu Goru ali i u ostale države regiona.
„Motivi za dolazak na Balkan su različiti ali su to prvenstveno turistički. U Srbiji ih najviše interesuju manastiri, kultura, u Crnoj Gori to su nacionalni parkovi, more uz nezaobilazni Cetinjski manastiri, manastir Ostrog a po Hrvatskoj opet hrvatska obala. Dalje, u Makedoniji je to grad Ohrid koji je pod zaštitom UNESCO.“
Brojne su destinacije u kojima je Bojan Đurica bio bez turističke grupe, uglavnom sa istraživačkom namjerom ili zbog provjere i pripreme terena za buduće grupe. Na prvo mjesti stavlja Liban, zemlju koja ga je oduševila na više načina:
„Prije odlaska u Liban o toj zemlji sam znao vrlo malo i zato sam pun utisaka. Sve je krenulo tako što me je jedna firma iz Bejruta kontaktirala upravo povodom toga da šalju svoje goste u Srbiju, Crnu Goru, na kružne ture po Balkanu i tada sam prvi put otišao u Liban i oduševio se. O Libanu sam znao samo gde se nalazi, da im je glavni grad Bejrut i ništa više. Prvi susret – fenomenalan u svakom smislu, od prve slike grada Bejruta, do kulture, hrane, noćnog života. Oni koji misle da je rat tamo i dalje, to nema veze sa trenutnom situacijom. Tragovi rata tek ponegdje postoje. To je jedan potpuno moderan grad. 
Mislio sam da je to arapski grad, da ima pustinja, ma jok, nema veze. To je za sve njih tamo (arapske zemalje) najmodernija, najzapadnija, najprogresivnija zemlja. Tamo se voze Maserati, Ferari, džipovi, za razliku od ostalih arapskih zemalja, alkohol je dozvoljen. Žene su ultramoderne, nose mini suknje, štikle, šoping molovi sa svim mogućim markama, ja sam bio u šoku. Poslije prvog odlaska tamo sam bio još tri puta i ko zna koliko ću još.“
Liban je turistima malo poznat a Đurica toplo preporučuje da se posjeti ta nevjerovatna mediteranska, planinska, zemlja na Bliskom Istoku okružena pustinjom. Da je oaza pokazuje drvo kedra koje se nalazi na zastavi a Liban prevedeno sa aramejskog, znači bijelo, po snjegovima istoimene planine. Prema Wikipediji država je nekada bila poznata kao “Švajcarska Istoka”, dok je njen glavni grad Bejrut, nosio titulu “Pariz sa Bliskog Istoka”. Na severu i istoku graniči sa Sirijom a na jugu sa Izraelom:
„Treba istaći da Izrael ne priznaju, za njih ne postoji, to je Palestina. Iz Libana uopšte nije moguće telefonom pozvati Izrael jer taj pozivni broj ne postoji. Glavni grad Bejrut ima oko dva miliona stanovnika, u Libanu živi oko 18 različitih nacionalnosti, svi oni se sada dobro slažu. U jednoj turi, grupa iz Libana je obilazila Srbiju, Bosnu, Mostar, Sarajevo. U Sarajevu im je vodič, nebitno koje nacionalnosti, počeo da priča o ratu, kako ih je neprijatelj napao itd. Jedan od turista iz grupe je ustao i rekao: Molim vas, nemojte nam o ratu pričati, mi smo rata imali preko glave i to nas ne interesuje. 
Znači oni su smatrali da je i njih tamo neko nasanjkao sa tim ratom te su oni ratovali između sebe bez veze. Dakle, u jednom autobusu putnici svih mogućih religija i rekli su: Samo ne rat a sve ostalo može. Zemlja je uređena tako da su glavne grupacije muslimani suniti, muslimani šiiti i hrišćani. Ima dobar deo pravoslavaca, maronita koji su vezani za Vatikan, ali smatraju da oni nisu katolici, oni su maroniti. Rat je završen tako što po Ustavu u Libanu predsjednika države daju samo hrišćani, predsjednika skupštine daju samo suniti a predsjednika vlade šiti. Prema tome, sunit uopšte ne može da postane predsjednik države, iako glasaju svi za sve. Tako je bilo, tako je i sad, odnos snaga koji funkcioniše i smatraju da je to uredu.“
Svi slave sve religijske praznike, priča Bojan Đurica. Njegova poslovna partnerka je muslimanka i u kući je , zbog djece, okitila jelku za božić. Druga, hrišćanka, odlazi na praznik žrtve (kurban bajram) i to je u prazniku cijeloj zemlji. Posebna priča je hrana:
„Uh, hrana, vina…. Libanska kuhinja je jedna od top pet kuhinja na svetu. Ja sam otkrio neka jela, recimo „muhamara“ namaz, napravljen od pečenih parika sa orasima i sirupom od nara. Ja sam se prosto oduševio. Inače, jedu sve, meso non stop, taj neki tavuk (pileći ražnjići), jedu teletinu, naravno da muslimani i tamo ne jedu svinjetinu, ali se meso jede kao i ovdje u uz povrće i voće.“
Liban je izuzetno zanimljiva turistička destinacija. Za one koji dođu da vide Bejrut, Bojan preporučuje i Balbek, blizu sirijske granice u dolini Beka sa plodnim tlom na nadmorskoj visini od oko hiljadu metara. Dva planinska vijenca štite od pustinjske klime sa Istoka i mediteranskih kiša sa Zapada:
„Prosto je neverovatno, a to kažu i za Crnu Goru, da je moguće u istom danu se sunčati na plaži i otići na skijanje. Zime jesu blage ali je i na 15 stepeni u januaru njima hladno. 
Onda im ja pošaljem sliku iz Beograda pod snegom jer kao što je nama pustinja egzotična, njima je sneg. Doduše oni u Libanu, za razliku od nekih drgih pustinjskih zemalja, sneg imaju na visokim planinama. U Bejrutu ga ima vrlo retko što znači da oni naravno znaju šta je sneg. U Balbeku sam video Jupiterov hram, najveći rimski hram na svetu. Ostaje misterija zašto je napravljen čak tamo i zašto su ti i rimski carevi išli čak tamo.
Video sam džinovsko kamenje, najveći Južni kamen dugačak 23 m, širok 5,3 m, visok 4,55 m i težak otprilike 1.000 tona, kao tri Boinga 747. Niko ne zna ni kako je prenet iz kamenoloma koji je dva kilometra udaljen od Jupiterovog hrama na visinu od 10 m. Čuvaju legendu koju zovu misterija trudne žene. Kaže da su radnici mozgali kako da izvrše zadatak i tamo je bila neka trudna žena rekla, ako me budete hranili dok se ne budem porodila, ja ću vam tajnu otkriti. Tajnu nikada nisu saznali.“
I tek sada dolazimo do naslova priče, do „Libanske svadbe na Gospi od Škrpjela“. Lična priča koja je počela u Libanu a krunisana u Boki Kotorskoj.
„Libanska svadba je jedna od mnogih koju sam organizovao u Crnoj Gori. Poenta je u tome da se Libanci u svojoj zemlji venčavaju u crkvi i sad, ako je mešan brak, oni ne mogu da zaključe brak u svojoj zemlji i onda idu zaključiti civilni brak na Kipru ili protokolarno negde u inostranstvu. Tako smo i došli do ideju da na jedan zahtev, odradimo svadbu u Crnoj Gori, na Gospi od Škrpjela. 
Interesantno je da sam kroz tu svadbu saznao da u Libanu ne možete sklopiti brak ako ne uradite sistematski pregled. Znači, sistematski pregled uradite, donesete izveštaj, pokažete bračnom drugu i onda je na njemu da odluči da li želi da zaključi brak ili ne. Bilo je mnogo veselja iako je datum bio u nezgodan visoka sezona. Gospodin don Srećko je bio izuzetan, izašao nam u susret i rekao meni lično – Bojane, unija dvoje ljudi, odnosno brak uvijek ima prednost tako da šta god ja imao tog dana na Gospi od Škrpjela, samo mi kaži datum i dobijate celu ceremoniju.
Od radili smo to perfektno i gosti su bili zadovoljni, prezadovoljni. Odradili smo i krstarenje Bokom, turistički deo programa, oduševljeni pejzažima a i vreme nas je poslužilo. Ma sve je bilo super.“
Bojan Đurica je obećao nove priče iz Libana u koji jedva čeka da ponovo ode. Nas je „poveo“ u svoju drugu domovinu, u Italiju. Poslovno je vezan za Milano ali manje gradove više voli. Od onih koji su ga neočekivano oduševili, izdvojio je Bergamo i mikrolokaciju Gornji grad:
„Do gore smo otišli žičarom. Zapanjio sam se jer je cijeli grad kao beogradska Skadarlija, ona sitna kaldrma, predstave na ulic, živa muzika, fenomenalno.
Milano jeste veliki industrijski centar Italije pa je od prvog momenta ostavio utisak ekonomskog centra. Za razliku od Rima u kome odmah vidiš turističke znamenitosti u Milanu je to na drugi pogled. Tada u njemu vidiš i Milansku Skalu i Tajnu večeru i muzej Leonarda da Vinčija. Milano savršen grad. Za obilazak muzeja Leonarda da Vinčija, za vidjeti sve te njegove izume, spise, pored svakog izuma stati malo, pročitati šta piše, pogledati, dovoljna su vam dva sata.“
Firenca takođe spada u favorite, gradove pune vječnih vrijednosti. Na čelu se nalazi Mikelanđelov David a legenda kaže da je rez na njegovom koljenu nastao kad je rad završen, i Mikelanđelo ga udario čekićem rekavši: „Progovori“.
