Gost Radio Tivta bio je Slavko Krstović, novinar i arhivista iz Tivta, čija je najnovija knjiga “O Crvenom krstu i dobročinstvu Tivćana” promovisana u našem gradu.
Radio Tivat: Slavko, kako dolazite do podataka i fotografija za vaše knjige?
Slavko Krstović: Sa fotografijama ide malo teže. Ljudi osjećaju nešto posebno kad su u pitanju fotografije. Vrlo teško se odvajaju od njih. Iako znaju da ću ih vratiti, nekako su oprezni. Fotografija je za svakog čudo, posebno za starije generacije. Sa podacima je druga priča. Ide se po bibiliotekama, arhivima,tui je i in ternet. Treba mnogo prelistavati. Lakše mik je po arhivama nego na kompjuteru. Tu je i potraga po klupskim rhivama, arhivama NVO. Tu je bilo svega i svačega. Nalazio sam ubuđalu dokumentaciju. Donesem je kući i moram je držati na terasi. Mnogo buđi. Peo sam se i na tavan. Mnogo je prašine. U Kotoru su otvorili fasciklu, novina iz 1912. bukvalno se pretvorila u prašinu. U dodiru sa vazduhom, samo osta prašina. Budu i crni prsti, pa kad se počešem po licu, budem garav.
Radio Tivat. Da li vas podaci do kojih dođete iznenade?
Slavko Krstović: Vrlo često me iznenade. Ni slutiio nisam koliko toga ima u Tivtu. Uvijek je Tivat nekako bio skrajnut. U centru pažnje bila je Boka, Kotor, a Tivat je bio skrajnut. A onda nevjerovatni podaci. 1832. se pominje Tivat u novinskim podacima. A ko zna šta sve ima u arhivskim građama po inostranim arhivima. Puno lijepih stvari o Tivtu. Koliko je samo bilo obrazovnih ljudi u Tivtu na razmeđu 19. i 20. vijeka. Koliko doktorata stečenih u Beču, Gracu, Beogradu, Zagrebu. A Tivat je tad imao hiljadu duša. Kostići, Tomanovići, Stipanići, Faže, Vuksanovići… Toliko pisaca, doktora nauka. Anton Rosi je bio predsjednik kotorske opštine. A on je Tivćanin, majka mu je Tivćanka. On je napisao pjesmu “Krvavi vijenac”. To je prvi tivatski pjesnik. A mi ne znamo o njemu. Pjesma je o događaju iz Đurđeva brda. Porodica se protivi udaji kćerke. I tragedija se dešava. Ima podosta tih stvari koje nisam znao. Kad sma radio knjigu “Sport u Tivtu” vidio sam šta je Tivat sve bio. Odbojka prva u Crnoj Gori, pa košarkaši, bokseri, fudbaleri, rukometaši. pa tenis u 19. vijeku. Ne znamo šta smo imali i šta imamo i koga smo sve imali.
Radio Tivat: Kad vas kontaktiraju da napišete neku monografiju, kao recimo ovo sa Crvenim krstom, šta prvo uradite. Imate li neki generalni plan ili prvo sakupljate materijal pa onda vidite šta dalje.
Slavko Krstović: Prvo da vidim materijal, da vidim šta se ima. Ali ne mogu da krenem da pišem dok se nešto ne otvori. Kad sam radio knjigu o KUD Boka, sve je pripremljeno ali nisam mogao slova da napišem dok nisam vidio neko pismo koje im je upućeno i u kojem je stojalo: Samo se srcem dobro vidi. Mali princ. To je ključ i onda sam mogao. Jedna rečenica ključna sve otvori. Ali, u osnovi prvo da se vidi šta se ima i da li se može iz toga izvući.
Radio Tivat: Koliko mi znamo o prošlosti Tivta?
Slavko Krstović: Ja mislim malo znamo o prošlosti Tivta. Za to je vrijedno ovo što rade oni koji pišu. Siniša Luković na primjer. Ono što je bilo juče. to je već ahiva. Meni se dopalo kad su Dubravka Nikčević, kao sekretarka za kulturu i Neven Staničić, kao direktor Centra za kulturu stavili ploču na kuću Anta Staničića. Da se zna da je tu živioo pisac, Tivćanin. Možda je to primjer kako se treba odužiti. Neko će se zapitati zbog čega ta ploča stoji tu. A dođe i sa godinama. Kad si mlad mnogo te ne zanima šta je bilo u prošloti. Kad ostariš sve te to više zanima.
Radio Tivat: Šta trenutno radite:
Slavko Krstović: Bavim se bućanjem i fudbalom. Prikupljam materijal. I nešto oko pozorišta. Recimo predložiću Centru za kulturu i direktoru Goranu Božoviću da se obilježi jedan važan datum. 1923. godine 11. novembra igra se predstava “Sloboda ili smrt”. To je zvanično. Ima ranije sjećanja, ali ovo je zvanično. Učitelj Krsto Marković je napisao ovu dramu. Imaju i imena glumaca. Na žalost nema te drame. Dakle, vijek pozorišne čarolije u Tivtu. To je zvanično. Igralo se i ranije, ali ostalo je samo u sjećanju. Recimo, Pero Staničić je ostavio veliki trag u tivatskom pozorištu, a mi smo ga skoro zaboravili. Možda neka nagrada da nosi njegovo ime. Ima tekst drame koju su 1926. igrali članovi Gradske muzike. Na kraju želim da kažem i ovo. Mala Hana je treći razred, uzela je od svoje mame knjigu o Crvenom krstu i vidjela tamo svoju baku. I pitala mamu: Mogu li da budem u Crvenom krstu?.Eto, to je suština. Samo zbog ovog moja knjiga je napravila posao. Nastavlja se lanac dobročinstva. A u Tivtu je to tradicija. Mnogo su Tivćani pomagali drugima. Tivćani su uvijek bili humani.
