Predstava “Hasanaginica” po izuzetnom tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, imala je premijeru na Purgatorijama prije osam godina, 15. jula 2015. u Atrijumu Buća. Ove godine na 18. Purgatorijama igra tri večeri na Ljetnjoj pozornici, još večeras i sutra, alternacija Aniti Mančić je Aleksandra Nikolić, a Radmila Živković više ne igra. Uz sjećanje na predpremijeru 14. predstave CZK, slijedi tekst iz naše arhive, koji smo objavili uoči premijere.
Publika se sinoć na Purgatorijama pročistila uz umjetnički domet predpremijernog igranja „Hasanaginice” u vrućem i razigranom Tivtu. Mala scena ispred kamene kule ljetnikovca Buća u predstavi je obasuta pijeskom, koji neumitno curi i sa krova, poput pješčanog sata noseći sve pred sobom, i ljude i strasti.
Nakon sinoćnjeg igranja pred publikom, reditelj Jagoš Marković o svom utisku kaže: „Divan! Jako sam zadovoljan, srećan, divno smo radili, baš sam ispunjen! Scena je takva kako sam je zamislio, hvala im što su mi dali ove uslove! Kad sam prvi put ovde ušao, ja sam rekao – Ovo je za Hasanaginicu.- Ovo je rijedak prostor na teritoriji Jugoslavije, ljetnjikovac Buća! Ova scena je čudesna, ovde možete od Mediterana, pa dalje, ovde može sve! Uz to rad, rad, rad, dobri glumci, radili smo!”
Heroina Kristina Stevović nije skrivala uzbuđenje nakon odigrane naslovne uloge po tekstu Ljubomira Simovića:”Moram priznati, ne mogu skriti ni zadovoljstvo, jer sam dio ovakvog tima i ovakvog procesa. Večeras je bila poslednja generalna proba, predpremijera, imali smo publiku i sudeći po njihovim reakcijama i po tome kako se naš mali dobri tim osjeća nakon ove generalne probe. Čini mi se da smo na pragu jedne velike predstave i vrlo mi je drago što onda takva pripada upravo Centru za kulturu Tivat! Ostaje mi samo da se nadam da će i sutra veče i kasnije predstava da doživljava ovacije i svoj puni i dugi život! Nekom gore ko uređuje stvari, nekoj univerzumskoj energiji sam zahvalna, mogu sebi samo da poželim da se Jagoš i ja često srećemo na ovome lijepom kreativnom stvaralačkom putu. Mislim da će se ova „Hasanaginica” pamtiti po tome što je ama baš svako dao do kraja sebe. Svi ginu do poslednjeg zrna pijeska!”
Anita Mančić maestralno tumači lik majke Hasanaginičine, a o glumačkim sredstvima, koje koristi u predstavi kaže :„Ne znam, da vam iskreno kažem ovo je prvi put da ovako nešto radim. Ja se borim sa svojim ličnim demonima, ja sam naučila da igram uloge gde će me ljudi voleti, obožavati, gde ću biti simpatična… Ovo je uloga, koja uopšte nije simpatična, a ja je i pravim tako, tako da mi se dešava dupli užas! Pokušala sam 
da pravdam sve to, sav taj užas koji donosim na scenu, a zlo sam pokušala da pravdam i nečim što je ljudsko, što je uzrok i što bi zapravo ovo trebalo da bude posledica nekog života. To je bio jedini način da ja stanem na ovu scenu, takva kakva jesam. Moram priznati, vrlo mi je zanimljivo, uopšte ne znam kako dišem u ovakvim ulogama, kako to prelazi rampu, ali to je potpuno drugi način rada, drugi proces, totalno drugačiji od onoga na koji sam ja navikla. Eto, nadam se da to prelazi rampu i da ima nekog smisla, iako, meni je teško!”
Aleksandar Srećković Kubura, koji igra bega Pintorovića, kaže: „Ja nemam previše iskustva sa tivatskom publikom, ali ovo je super publika i baš su onako pratili kako smo i mi hteli! Malo nam je bura promijenila smjer, a s pijeskom smo se već srodili! Mjesec i po dana živimo u pijesku, pa nam je OK, vrlo sam zadovoljan, kao i kolege. Ne smemo previše da se radujemo, sutra je premijera. Ovo je ambijentalna predstava, na otvorenom, a one uvek imaju neke izazove!Meni nije prvi put da sa Jagošem radim ambijentalne predstave i one daju svoj izazov zato što Jagoš ume uvek da izvuče maksimum iz ambijenta u kome radi. Naravno, stavlja izazove i pred glumce, ali mi se brzo snađemo, posebno mi iskusniji! Ovi mlađi glumci su stvarno bili fenomenalni i nekako su razigrali i sami i uz Jagoševu pomoć taj pesak, pa nam je to stvarno jedanaesti glumac ovog ansambla! Mnogo je lepo zapravo kad se naviknete na njega, pa onako bosim nogama imate osećaj da vas on podržava, da prati svaki vaš pokret i nekako se osećate uzemljeniji tu, uz scenu, nego kad ste na dasci, tako da je to zapravo čak i prednost. Ovo je inače pisano kao antička drama, samo sa balkanskih prostora, kao tragedija, ali koja završava nekim pozivom na ljubav. Ovde su svi junaci i zli i dobri i imaju muku i muče druge, prosto su ljudski!”
Momčilo Otašević, izvanredan u ulozi jednog od četvorice askera kaže:”Mogu da govorim o tome koliko mi je lijepo raditi sa ovom ekipom i sa Jagošem, sa kojim mi je ovo četvrta saradnja, a nadam se da će ih biti još! Uživam u saradnji sa njim i zadovoljstvo i čast mi je. Mislim da je za mladog glumca privilegija igrati kod Jagoša, kao i u Hasanaginici. Predivan je osećaj, dosta smo ginuli i izgarali i dosta proba imali, trudili se, baš dosta radili.Mislim da je urodilo plodom! Moj monolog na početku bio mi je jako zahtjevan, nikad se nisam sreo sa nečim tako kompleksnim.Bio je izazov rješavati ga, smisliti što i kako, smisliti nekoliko varijanti i onda smo se odlučili za ovu koju sam večeras radio…”
Miloš Pejović, mladi glumac sa izuzetno upečatljivim glasom, takođe se veoma dobro snašao u ulozi askera, a o sinoćnjem igranju je izjavio: „Publika je ono što ti treba da bi video da li to što radiš uopšte ima smisla. I na generalnoj probi smo imali dosta publike, ali dosta manje i sad nam je prvi put pred punom publikom da igramo i dobili smo baš to što nam je trebalo da znamo da li to dobacuje, što mi pozorišnim rječnikom kažemo, da li prebacuje rampu, pogotovoza naš dio, za nas četiri askera. Kako ovo ima formu antičke tragedije, samo na našem prostoru, mi smo kao neki hor, kao dio, koji je onako bliže narodu, koji sve to doživljava i koji to nekako treba da prenese, da spusti, tako da nam je publika baš prijala!”
Rade Stamenković, dizajner svjetla, koje je itekako dobro naglasilo sve što treba u komadu, rekao je da je pretpremijera neki ispit :“Da se ispipa publika, da vidimo gde reaguje, da se tu malo doda, gde ne reaguje da se malo oduzme, ali mislim da je večeras prošlo kao predstava koju već dugo igramo, prilično emotivno, što se po publici videlo! Ja volim da radim sa Jagošem i veoma dugo sarađujemo. Scenografski je to tako i napravljeno, zahtevno, generalno je za mene veoma inspirativno, kao ukopavanje svetla u pesak, prašina, dim, treba tu da dođe i suvi led, koji večeras nismo uspeli da dobijemo, ali će biti na premijeri. Biće to još lepše nego što je večeras bilo! Ja sam već petnaest godina sa Tivćanima i osećam se kao Tivćanin, radim svetlo, a ovde me uvek privuče nešto novo, što se trudim da uradim u svakoj predstavi. Bavimo se prevarom, lažima, publiku varamo, ali na onaj najlepši mogući način!”
