U Radio suncobranu 2. avgusta 2018. godine gostovala je naša sugrađanka Pavla Petrović. Tada je bila učenica VI razreda osnovne škole Drago Milović. U međuvremenu je postala srednjoškolka, učenica najstarije srpske gimnazije u Sremskim Karlovcima. Kako je biti đak škole koju su pohađali Branko Radičević, Sima Milutinović Sarajlija, Josif Rajačić, Jovan Sterija Popović, Dejan Medaković, Vida Ognjenović… pričala nam je u Radio Suncobranu:
„Od tada se u mome životu promijenilo mnogo toga. Najvažnije je to što sam se preselila u Srbiju i što sam trenutno učenik Karlovačke filološke gimnazije i što sam u Crnoj Gori sada samo leti. Ja sam htela da upišem kineski jezik još od čini mi se kraja osmog razreda i pokušavala sam da pronađem neku školu gde bi to bilo moguće. U Crnoj Gori, koliko sam ja tada istraživala a sad ne znam kako je, nemaju smer kineskog jezika i jedine dve škole koje su mi zvučale realistično su bile filološkae u Beogradu i ova u Sremskim Karlovcima. Ipak, više me privlačila ova u Sremskim Karlovcima zbog istorije i činjenice da je najstarija škola u Srbiji. Jako me privlačila cijela ta istorija oko nje.“
Sremsko-karlovačka gimnazija počela je s radom u novembru 1791. godine kao „gimnazija u Srba“, s oficijelnim nazivom Ilirska gimnazija. Osnovali su je mitropolit Stevan Stratimirović i trgovac Dimitrije Anastasijević Sabov. U početku je gimnazija imala šest razreda: četiri niža („gramatika“) i dva viša („humaniora“). Nastavni jezik je bio latinski, a podučavali su se historija, njemački jezik, zemljopis, prirodne znanosti, rimske starine, fizika, logika i moralka. Kada je 1890. godine sagrađena zgrada gimnazije u obliku u kojem postoji danas, kao dar braće Germana i Stevana Anđelića, smatrana je najreprezentativnijom građevinom u Vojvodini. Među njenim zidovima bila je vrijedna biblioteka od 20 hiljada knjiga, značajna za istoriju Srba u Mađarskoj, kao i najstarija herbarijska zbirka na Balkanu. Jedna od najvrednijih knjiga je fototipsko izdanje „Miroslavljevog jevanđelja“, koje je gimnaziji poklonio tadašnji kralj Aleksandar Obrenović. Od 1907. godine nastavu u gimnaziji mogle su da prate i djevojke:
„To je jedna jako velika zgrada i jedina škola u Srbiji koja ima krst na sebi zbog tog nekog stilističkog izbora i vremena kada je bila građena. U nju su išli mnogi poznati pisci i poznate ličnosti. Na primer pesnik Branko Radičević i jedna od njegovih najpoznatijih pesama „Đački rastanak“ baš priča o Karlovcima i toj školi. Nju je pohađao i Njegošev učitelj Sima Milutinović Sarajlija, patrijarh Josif Rajačić, književnik Jovan Sterija Popović, akademik istoričar umjetnosti Dejan Medaković, pozorišna rediteljka Vida Ognjenović. U gimnaziji nema verskih predmeta, averonauka i građansko obrazovanje su izborni pa kako se ko odluči.“
Pavlin radni dan je prilično naporan. Svakog dana 40 minuta putuje iz Novog Sada, iz đačkog doma, do gimnazije u Karlovcima. Obično ima sedam ili osam časova pa se tako popodnevna smjena završava oko 21:30. Iscrpljujuće, ali se isplati tvrdi Pavla:
„Nastavni plan i program je isti kao i u svim filološkim gimnazijama. Jedina razlika je po smerovima i profesorima koji predaju. Na primer, ja sam smer za kineski jezik, i naravno, razlikuje se od onoga što uče ljudi koji uče japanski, španski, klasične i druge jezike. Za život u đačkom domu neću da vas lažem, bilo je jako teško prvih možda dva do tri mjeseca. U stvari jako mi je dugo trebalo da se naviknem na svakodnevnnicu bez roditelja, bez kuće, bez brata. Ali kada se navikneš, to je potencijalno najbolje iskustvo u mom životu. Uvijek je neko tu za tebe, uvek su tu vaspitači, prijatelji, cimerke – stvarno divno iskustvo. Ako uspiješ da se organizuješ možeš sve da radiš. Mislim ja se trudim da opet sviram violinu, trudim se da čitam, da radim na sebi kada ne moram da učim i slično.“
Violina više nije u prvom planu, ali recitovanje za koje je više puta nagrađivana, jeste. Brojna su takmičenja za koja se ova učenica (od septembra) drugog razreda, sprema „punom parom“. Tivat joj nedostaje i, kako kaže, često sebe uhvati da razmišlja o moru, o ljudima, o svemu. Tada jedva čeka da se vrati. Za sada je Pavla jedina djevojčica iz Crne Gore u Karlovačkoj gimnaziji. Od septembra će joj se pridružiti djevojčica koja je takođe završila OŠ Drago Milović:
„Ona je jedina osoba iz Crne Gore koju znam da ide u ovu školu. Dolazi dosta djece iz drugih krajeva Srbije. Imamo učenika iz Kine, zapravo u mom odjeljenju ima dosta ljudi iz Nemačke i slično. Dolaze deca iz svih krajeva sveta i svih krajeva Srbije, ali baš iz Crne Gore rekla bih da smo nas dve. Ja iskreno mislim da škola je zaista specifična i mislim da je to do atmosfere, odnosa koji profesori imaju sa učenicima, odnosa koji učenici imaju sa učenicima. Jednostavno mala škola sa porodičnom atmosferom, gdje smo svi veoma otvoreni jedni prema drugima. Svi se znamo, svi se poštujemo, profesori su svi divni ljudi, deca su također divna, svi su vaspitani, načitani, kulturni, inteligentni. Potpuno je nesvakidašnja stvar u današnjem svijetu da ima toliko mladih ljudi koji su toliko dobri, pametni na prvom mjestu i čini mi se da je to ono što je izdvaja. Privilegija je pohađati takvu školu jer ono što sam ja naučila za ovih godinu dana ne znam da li bih naučila za sljedećih deset da sam ostala da živim sa roditeljima ovde u Tivtu.“
Na kraju razgovora slušaoce i nas Pavla je pozdravila na kineskom jeziku.
