Pretposlednja takmičarska predstava 18. Purgatorija „Pluća” pozorišta Madlenijanum iz Zemuna u koprodukciji sa agencijom Marador, odigrana je sinoć na Ljetnjoj pozornici, u prevodu i režiji Ivana Vukovića.
Savremena dramu engleskog pisca Dankana Makmilana problematizuje ekološke izazove civilizacije, stavljajući ih u kontekst odnosa ljubavnih parova. Važno pitanje koje se postavlja je da li treba rađati djecu u prenaseljenom svijetu, u kome svako biće stvara velike količine ugljen-dioksida, i očekuju ga ozbiljne egzistencijalne teškoće s mogućim tragičnim ishodom, poput ekoloških katastrofa, društvenih problema i drugog.
Bračni par odlično su interpretirali dramski umjetnici Suzana Lukić i Goran Jevtić.
Mlada glumica o pitanjima i izazovima koje predstava otvara ističe:
“Igramo već jednu sezonu, godinu dana. Na puno festivala smo učestvovali, ovo je dvocifreni broj već, tako da smo imali sreću da smo je dosta igrali i da je je uigrana. Nas troje smo uigrani tandem, već smo nekoliko puta radili zajedno. Ovaj komad je fantastičan, Ivan ga je preveo fenomenalno i prosto smo uživali. Ja sam imala malu pauzu pre ovog komada iz privatnih razloga i s ovim sam se vratila. Mislim da nisam mogla da imam bolji comeback od ovoga. Komad trenutno ima četrdesetak verzija, ali ja nisam uspjela da vidim nijednu predstavu. Trebalo je da gostuje na Bitefu predstava iz Slovenije, za koju kažu da je fantastična, međutim, nisu uspjeli da dođu zbog korone. Videla sam neke trejlere. To je pitanje koncepcije, ljudi igraju ili o naturalizmu, ili realizmu, ili potpuno apstraktno. Sve su različite, vrlo rado bih ih gledala. Mlada žena danas se bori sa tim što treba da bude prvo poslovna žena, pa majka, pa drugarica, pa koleginica. Sve što je ispred mlade žene su ogromni zahtevi okoline, Ona treba prvo da nađe sebe, a onda će sve ostale uloge da nađe iz sebe same. Ovaj komad se bavi stvarima, kojima se bavimo svi u svakodnevnom životu. To je pitanje ljubavi, porodice, deteta, pitanje egzistencije na ovakvoj planeti kakva je. Mislim da svi treba da nađemo neki svoj mir i svoje prioritete i da poređamo hijerarhijski šta nam je važno i šta nam je manje važno i da tako idemo kroz život. Da sve ovo što je ružno, a čega ima mnogo i što nas ophrvava sa svih strana, od klimatskih promena, preko ratova do najbanalnijih dnevno-političkih pitanja, nekako ide usput sa životom. Treba se truditi da ličnim primerom doprinosite što više. Da gasite česmu kad perete ruke, da ne bacate plastiku po ulici, da izlazite na izbore, da glasate, da protestujete ako vam nešto smeta… Ja ne vidim drugi način da se živi, osim taj.”
O osobenosti predstave “Pluća” rađene u Madlenijanumu u odnosu na 40-tak drugih rediteljskih verzija Makmilanovog teksta po svijetu, Goran Jevtić kaže :
“Verzije ove predstave rađene u severnim zemaljama koje imaju najveći problam sa klimatskim promenama, imaju i veći akcenat na strahu od posledica tih promena pa se to logično i oseti i u rediteljskoj postavci i u samom tekstu. Mi smo Sloveni, strasni smo , emotivni , pa je kod nas fokus više na emotivnom ugnjetavanju, na osećanjima a manje na ekološkoj problematici. Pisac teksta je , inače, eksplicitno tražio da svako ko radi ovu predstavu da i svoj lični pečat, kako od zemlje do zemlje tako i od glumca do glumca. Ovo je zapravo lična predstava dvoje glumaca koji igraju u njoj, pa je tako bila lična i za nas. Za kolegnicu Suzanu i mene, za reditelja Ivana, a mi smo trojac koji se dobro poznaje i ima zajedničko iskustvo rada, pa je samim tim i ovo naše viđenje teksta.
Naša “Pluća” disala su sinoć u Tivtu još jače i još bolje, možda zbog ovog vrućeg i jakog vetra. Mi smo se navikli na dobar prijem publike jer smo već obišli region i ostalo nam je samo još par festivala , a ovo nam je 10 ili 15 festival i videli smo najrazličitiju publiku. Ovo je zaista univerzalna tema o dvoje ljudi koji počinju i završavaju život, igrajući ga pred nama. Pokušavajući da promenimo našeg partnera, brinući se pri tom i o potomstvu, poslu , zagađenoj planeti, život nam brzo prođe. Ovo je komad o onome što je skoro svaki čovek preživeo ili će tek preživeti. Super je ovdašnja publika ali to više nije iznenađujuće jer je ovo predstava koju svi vole, igra se u 40 zemalja sveta na 40 jezika.”
Za Hroniku Purgatorija, posjetioci su nam prenijeli svoje utiske:
Moderna je tema, OK, solidno. Dijalozi između njih dvoje su mi se najviše dopali.
Svidjela mi se predstava. Životna je. Tema sa kojom se možemo svi u određenom dijelu života poistovjetiti i glumci su bili stvarno izvanredni.
Jedna realna priča skroz. Ne bih sad ništa mogla izdvojiti, još sam pod utiskom.
Odlična predstava, glumački perfektna, suvremena, aktualna. Aktualna tema, glumački virtuozna.
