Od kada se CZK Tivat otisnuo u vode produkcije pozorišnih predstava, jedan čovjek iz sjenke upravo se bavi sjenkama i čarolijom svjetla, koja ih stvara na sceni. Rade (Radomir) Stamenković iz Beograda, dizajner je svjetla od Bokeškog de mola prvo u Velikoj sali Centra, pa na Ljetnjoj pozornici, odakle se kasnije (nažalost) prebacio i na malu ljetnju scenu, do Filomene Marturano, Hasanaginice i sada Ćelave pjevačice, koje su za malu scenu kao stvorene. Od 31 tivatske (ko)produkcije, većinu je osvijetlio. Za izuzetan doprinos razvoju pozorišnog izraza, dobio je plaketu Ivana Tomičić, koju Centar za kulturu dodjeljuje u spomen na rano preminulu glumicu, a za Hasanaginicu nagradu za vizuelne efekte (svjetlo) na Purgatorijama.
Kako je zapravo sve počelo i kako se zarazio pozorišnom scenom?
Rade Stamenković studirao je Balistiku raketnog naoružanja na Mašinskom fakultetu u Beogradu, ali je morao da potraži dodatni posao kada su mu roditelji stradali u saobraćajnoj nesreći. Tada su ga primili u čuveno beogradsko pozorište Atelje 212, gdje ja počeo da radi na poslovima rasvjete.
“Tadašnji upravnik, reditelj Muci Draškić me je primio i inficirao pozorištem, a kasnije me je zvao da upišem post-diplomske studije za scenski dizajn na beogradskom Fakultetu umetnosti, sa željom da otvorimo katedru za fizajn svetla, što se, nažalost, ni do dan danas nije ostvarilo, ali ja sam u svom poslu napredovao do toga da sam dobio zvanično zvanje dizajner svetla još pre petnaestak godina i od tada radim na tim poslovima. Sećam se svojih početaka u Ateljeu 212, kako sam se osećao privilegovano da uopšte prisustvujem tim prostorima gde obitavaju ti velikiljudi. Đuza Stojiljković, Bata Stojković, a za Zorana Radmilovića svi pitaju kad god se spomene Atelje…Ja sam ga upoznao, ali je on, nažalost, preminuo pre nego što sam se ja zaposlio. Sarađivao sam sa velikim rediteljima, jedan od njih je naš Jagoš Marković, koji je u Tivtu već toliko godina i mislim da ima najuspešnije predstave. Radio sam i sa Mucijem i sa Dejanom Mijačem, sa Nikitom Milivojevićem, koji je ovde radio Nenagrađeni ljubavni trud, sa scenografima – sa pokojnim Miomirem Denićem, pa sa Mićom Tabačkim, sa Geroslavom Zarićem, koji je takođe radio Nenagrađeni ljubavni trud.
Ljudi se inače zaposle zbog plate, a ja o plati uopšte nisam razmišljao. Bio sam ponosan što mogu te ljude da upoznam, da ih slušam. U početku sam samo sedeo sa strane i slušao ih, a posle toga sam se i sprijateljio. “
O prvoj samostalnoj produkciji CZK Tivat nakon šest godina, Ćelavoj pjevačici, koja je premijerno izvedena 1. jula na Purgatorijama i u kojoj je angažovan, on kaže:
“Ponovo Jagoš i ta estetika, koju ja mnogo volim. I on voli da radi sa mnom, tako da se nas dvojica dogovaramo mnogo pre predstave. I juče smo razgovarali o nekoj novoj predstavi! Niti znamo da li če je biti, niti gde, niti koja predstava je u pitanju, a mi smo već dogovarali i scenografiju i svetlo. Tako se desilo i za ovu i naravno, sadašnji direktor, Goran Božović me je pozvao uz pitanje – Rade, ti si deo ekipe, Jagoš jako voli da dođeš… Naravno da i ja jako volim da dođem i u Tivat i da radim sa Jagošem. Mislim da će Ćelava pjevačica imati dug život, kao i dve prethodne, Filomena i Hasanaginica.”
Ispričao nam je kako je uopšte došlo do toga da počne da sarađuje sa našim Centrom za kulturu:
“Gostovao sam ovde sa nekim Nikitinim predstavama, mislim da je bio Ivanov i posle toga me je gospođa Milena Radojević pozvala u kancelariju i rekla mi da imaju ideju da urade neku sopstvenu produkciju, znači da ne funkcionišu više samo kao uslužna kuća. Njoj se dopalo kako sam uradio svetlo za ovu predstavu i pozvala me da učestvujem. Iskren da budem, nisam odmah pristao, jer mi nije prijalo neko iskustvo sa Budvom prethodnih par godina. Ipak sam, zbog te ljubaznosti, na kraju pristao i nisam se pokajao. Shvatio sam da je ovo ovde sasvim drugačija sredina. Sasvim je drugačiji odnos prema radu, prema ljudima, prema saradnicima…Inficirao sam se i Tivtom, tako da sam od tada, evo već dvadeset treću godinu, ovde.”
Rade je doveo u Tivat i Đuzu Stojiljkovića: “Jedva sam ga nagovorio, bio je težak da se pokrene, a kad je došao, onda se i on primio na Tivat i želeo je da svake godine dolazi ponovo. Poslednje četiri njegove godine najviše je proveo sa mnom, pa smo mnogo toga doživeli zajedno.”
Kao nevidljivi stvaralac, kako sebe naziva, dizajner svjetla može stvari na sceni znatno da poboljša, ili da ih pokvari:
“Sama reč dizajn ljude navodi da razmišljaju o nečemu lepom za oko. Moja umetnost i sve pozorišne umetnosti su primenjene umetnosti, tako da ne znači da ja moram nešto da napravim da bude lepo. Imam olakšavajuću okolnost da niko ne može da kaže da to nije tačno, nego samo da li mu se dopada. Sve naše umetnosti, koje formiraju jednu predstavu u tom estetskom delu – kostimografija, scenografija, dizajn svetla – prate početnu ideju reditelja, koji može recimo da zamisli Šekspira u maskirnim uniformama i onda mi moramo da se prilagodimo. Ako je u predstavi rat, ja bih se svetlom potrudio da poružnim scenu. Jako je važna saradnja između scenografa i dizajnera svetla. Kad radim predstavu, prvo pročitam tekst, imam dogovor sa rediteljem, pa tesno sarađujem sa scenografom, a onda sa kostimografom o tome kako da se prilagodimo jedni drugima. Ako nema timskog rada, nema ni dobre predstave.”
Stamenković je godinama obavljao i funkciju tehničkog direktora Purgatorija: “Kada je rekonstruisana Ljetnja pozornica, Milena Radojević me je pozivala za raznorazne savete i onda mi je ponudila da budem tehnički direktor festivala, kada me već zove “za sve i svašta”. Neko ko me vidi preko leta, možda se pitao šta ja uopšte radim, a zapravo moj posao počinje mnogo pre festivala. Dva meseca ranije, ja ostvarujem kontakte sa kućama svih selektovanih predstava, koje ovde treba da gostuju, jer njihove tehničke zahteve treba usaglasiti sa našim mogućnostima. Prvo se bavimo prioritetima, pa se polako krećemo ka periferiji.”
Nekoliko godina bio je i tehnički direktor Joakim festivala, a tu funkciju već pet godina obavlja na Viminacijum festu kod Kostolca. Od prošle jeseni ne radi više u Ateljeu 212, već u “Prvom prigradskom pozorištu” u Lazarevcu: “Otišao sam iz Ateljea iz nekoliko razloga. Jedan je da mi Atelje, nažalost, više nije ono što je bio. Drugi je da imam dosta poziva i mnogo radim sa strane – imam poziv za Ptuj u septembru, radim Leskovac, bio sam u Banja Luci. Zbog svih tih obaveza, a i u Ateljeu sam imao neke ljude manjka, pa ne bih mogao da ih ostavim i da radim sve ovo što radim, ja sam otišao. Žao mi je zbog samog Ateljea, jer sam Ateljeovo dete, tu sam i odrastao i naučio posao i napredovao. Ja nekako patim za velikanima, kojih više nema. Otkad ih više nema, prosto nemam motivaciju da se potrudim oko svega. Volim da se trudim oko svog posla, koncentrišem se na njega. Često imam neko svetlo, a nemam predstavu uopšte.”
Rade je dobitnik više nagrada, pored spomenutih iz Tivta, koje se inače ne daju često za njegov dio pozorišnog posla, odnosno obično se dodjeljuju kao specijalne nagrade. Trenutno se priprema za tri predstave, koje treba da radi već u septembru i raduje im se, samo se nada da će za sve imati dovoljno vremena, što mu rijetko kada uspijeva.
