Predstava Florijana Zelera “Otac” u režiji Paola Mađelija izvedena je sinoć na Velikoj sceni Centra za kulturu kao poslednja takmičarska na programu „Purgatorija 2023“. U predstavi Ateljea 212, u režiji Paolo Mađelija, naslovnu ulogu, kao da je on zaista taj otac, odigrao je Voja Brajović. Tragikomičnu priču o demenciji u porodici i odnosu oca i ćerke i izvanrednu interpretaciju cijelog ansambla, na čelu sa velikanom scene, publika je nagradila burnim dugotrajnim aplauzom i ovacijama.
Voja Brajović radostan je što je ponovo nastupio na sceni u Tivtu: “Vi ste dobri domaćini, ja se nadam da sam
dobar gost. Ja sam zaista imao privilegiju da ovde odigram neke lepe predstave pred jednom lepom publikom. Moram reći da se ovde osećam kao da sam doma i tu mi je veća odgovornost i veći su mi zahtevi. Mnogo mi je stalo da se to što radim ljudima dopada. Ne radim ja ovo sebe radi, nego zbog onoga ko to gleda, to je suština pozorišta i suština glume, ko to tako shvati. Ne postoji pozorište zbog glumaca, nego glumci postoje zbog onih koji to gledaju. U ovoj predstavi samo možda Andre, otac koga ja igram bi mogao da igra pred zatvorenom zavesom, inače ne bi bio nenormalan.”
Londonski Tajms Zelera je označio kao “najuzbudljivijeg pozorišnog pisca našeg doba”. Ulogu, koju igra Brajović, u filmu “Otac” odigrao je slavni Entoni Hopkins i osvojio Oskara, a Zeler, koji je tad debitovao kao reditelj, popularnu statuu dobio je za najbolji adaptirani scenario:
“Ista je uloga, ali ono što je važno je da je ne igramo isto. Igramo potpuno različito. Čim smo došli ovde u takmičarskoj selekciji, mi smo zadovoljni, Nije stvar ni u kakvoj pobedi, važno je da su se ljudi, koji su to videli, obradovali, zamislili, zapitali, da budu bogatiji za nešto, to je bitno.Vi ste u prilici, tako je Florijan Zeler to napisao, i mislim da se to u predstavi Paola Mađelija vidi više nego na filmu, možda zato što je pozorište neposredno, kontakt treće vrste sa publikom i glumcima, a to je da vi gledate kako on doživljava svet. Vi ne gledate šta se njemu dešava, nego vi gledate njegovim očima. To je vrlo zanimljivo, kako je to Zeler zamislio i mislim da je to Mađeli bolje uradio u pozorištu, nego sam Zeler na filmu, zato što mu pomaže Paolo, upravo i meni. I medij je takav pozorište.
Imati predstavu u kojoj imate skoro dva sata različitih emotivnih doživljaja i razna glumačka sredstva, za to morate imati kondiciju. Dokle će to da traje, ja nisam siguran, nisam baš u cvetu mladosti, više sam u cvetu starosti, tako da je to jedan veliki izazov, ali ipak to čini neko obnavljanje energije, tokom same predstave. Morate biti puni na kraju, isto kao što ste bili na početku!”
Glumčevo matično pozorište inače je JDP, u kome je zaposlen od 1969. godine:
“Sada sam u penziji, ali kao što sam počasni član CNP-a, tako sam i počasni član Jugoslovesnog dramskog. Ja ću se bar tako osećati kako god se bilo ko drugi osećao.”
Za gotovo bezbrojne uloge koje je odigrao na scenama širom Srbije i prostora bivše Jugoslavije i priznanja, koja je dobio, kaže da mu je teško da odluči kojih se najradije sjeća:
“Ne mogu to da klasifikujem zato što sam ostvario neke radosti svoje, recimo u Budva grad teatru, u Ateljeu 212, najviše u JDP-u, pa u CNP-u, u Srpskom narodnom u Novom Sadu…Sve su to moja deca, a kažu da roditelji ne prave razliku među decom, možda malo i lažu, ali nema veze, pogotovo ne smeju da kažu koje im je dete milije.”
Voja Brajović pokušavao je i kao glumac i kao reditelj, svojevremeno i kao ministar kulture da nekako popravi stvari u ovom svijetu:
”Probaću to uvek, koliko god da je neuspešno!”
Mi mu želimo samo da nastavi.
