Dragana Varagić, tivatskoj publici posebno bliska kao rediteljka predstave Penelopijada u koprodukciji našeg CZK-a, igrala je više uloga u predstavi „Otac“ Ateljea 212, poslednjoj takmičarskoj predstavi Purgatorija 2023.
O samoj predstavi i svom prvom igranju na tivatskoj sceni, Dragana kaže:
„Meni je izuzetno drago da sam deo ove predstave i deo Ateljea sa ovom predstavom. To je jedan fantastičan tekst, naravno režija Paola Mađelija je uvek razbarušena, imaginativna, ona koja pokreće sve glumce, tako da mi je jako drago da je predstava ovde na festivalu. Ja prvi put u stvari igram ovde i vrlo mi je zanimljiv taj drugačiji susret s publikom. Igram ulogu, koja je vrlo slojevita. Ona u sebi nosi nekoliko identiteta, koji se vrlo brzo smenjuju, tako da je bio zanimljiv zadatak, a naravno, i rad u Ateljeu i rad sa Paolom i sa drugim glumcima, Vojom Brajevićem, Hanom, Isidorom, Ivanom i Markom je bio od onih koji se pamte. Sve što treba, sve je na broju!“
Glumica, rediteljka i profesorka trenutno igra u velikom broju predstava:
„Živela sam godinama na relaciji Srbija-Kanada, što je prestalo za vreme kovida. Ta putovanja su tada postala ređa, jer je Kanada dugo bila pod potpunom blokadom, a i sada već imam puno predstava na repertoaru, pošto sam u jednom trenutku poželela da igram, tako da više toliko putovanja nije moguće. Sad sam režirala novu predstavu u Užicu, komad Karola Čapeka o robotima, tako da se ta moja dva identiteta kao glumice i rediteljke prepliću i zato moram da budem ovde.“
Predstava Penelopijada, koju je režirala 2012. po djelu kanadske spisateljice Margaret Atvud, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat i April Production iz Toronta, veoma joj je draga i ne zna zašto više ne igra:
„Penelopijada je predstava koju vrlo volim, a nisam ja jedina, vole je i sve glumice koje su u njoj igrale, volela ju je i publika i dobila je sjajne kritike, neke festivalske nagrade, tako da smo svi jako ponosni i volimo i dalje tu predstavu. I dalje se okupljamo, a mislim da se rodilo pet naših beba tokom igranja predstave. Ne znam tačno zašto više ne igra, to treba pitati one koji su tada vodili Centar. Eto, tako se desilo, ali je Penelopijada nama svima draga. Nedavno sam se čula s glumicama i sve pitaju oćemo li da vraćamo Penelopijadu. Ja sam za, kažem – da vraćamo ako treba. Mi smo svi vezani za tu predstavu, rad na njoj nas je zbližio i u vrlo smo bliskom kontaktu posle svih godina. Vrlo je važno i to što Margaret Atvud u to vreme nije bila toliko poznata u našim krajevima, a mi smo tom predstavom doveli njen tekst. Tek posle je počela ta velika priča o njoj kod nas, ona je veliki pisac. Bilo je lepo dok smo je radili. Ta predstava se svima još igra i to mi je zanimljivo. Lepo je kad rad poveže ljude na takav način, zaista bismo je rado opet igrali.“
Dragana Varagić ističe da se iz Kanade vratila na naše prostore kao rediteljka, režirajući Penelopijadu, dok je glumački posao ostao, kako kaže, negde pozadi. Poslednje dvije godine i on je došao na red da se vrati, pa je imala puno premijera i zanimljivih uloga, a onda se opet vratila i režiji sa predstavom R.U.R. – „Rosumovi univerzalni roboti”. Ono što je zanimljivo je da je Karel Čapek napisao taj komad 1920. godine, kada uopšte nije bilo robota, pa je tako i izmislio riječ koju i danas koristimo. Dragana zaključuje da je jako interesantno mješati vremenske perspektive, šta je za nas budućnost, a za njega prošlost i obrnuto, što se sve prepliće.
