Predstava “Demokratija” Josifa Brodskog u režiji Veljka Mićunovića dovela je sinoć pred tivatsku publiku odličan glumački ansambl na čelu sa sjajnim Ozrenom Grabarićem kao Predsjednikom i vrlo aktuelnu priču za sve nas. Beogradsko dramsko pozorište komad je radilo u koprodukciji sa Novosadskim pozorištem (Ujvideki Szinhaz) 2021, a pored Grabarića igraju Ivana Nikolić, Gabor Pongo, Tamara Aleksić i Arpad Mesaroš.
U jedno zamišljeno društvo treba da bude implementirana demokratija, odakle sve kreće. Brojna pitanja o tome što je demokratija i što sve može, ili što ne bi smjela biti, te dokle nas je dovela, ili mi nju, a potom i što je sve “izabrana” vlast u stanju da učini, tobože polazeći od dobrog, zaintrigirala su publiku u Velikoj sali CZK-a. Posjetioci su aplauzima pratili priču, a naročito songove, koje je komponovala Irena Popović Dragović.
Grabarića je domaća publika vidjela poslije nekoliko godina, o čemu kaže: ”Meni je baš drago da sam nakon pauze od nekoliko godina ponovo došao u Tivat. Uvek mi je lepo ovde – i u zimska i letnja vremena volim da dođem ovde. Korona nas je sve bila poremetila dve dobre godine. Mislim da se sad vraćamo u normalu – funkcionisanje teatara, pre svega gostovanja.”
O svojoj ulozi, glumac objašnjava: “Brodski ga je zamislio kao predsjednika jedne zamišljene države, autokratske, u koju preko noći treba uspostaviti demokratiju.
On i ceo njegov kabinet nalaze razne načine da usvoje tu demokratiju, ali na svoj način, tako da ne izgube moć. Fantastična je dramatizacija komada, jer Slobodan Obradović i Veljko Mićunović kao da su dunuli prašinu sa tog teksta Brodskog i napravili koad. To je vrlo decentno, vrlo malo, nismo mi tu nešto aktualizirali, samo toliko – dunuli prašinu. Taj tekst je aktualan i bolan i, dok smo radili, ja sam imao jedan veliki problem, pa sam pitao Veljka jel mi radimo predstavu protiv demokratije. Rekao sam da ja nekako verujem u demokratiju i ne bih to, a onda sam shvatio da to nije protiv demokratije, nego je propituje. Propituje koncept demokratije, koji mi imamo ovde u našim državama bivše Jugoslavije, ali i u celom svetu, u Americi, recimo, to je ludilo. I što su ljudi uspeli da urade od te demokratije? Ona se okrenula protiv njih, od uređenja u kome je građanima dano da biraju, da određuju ko će biti na vlasti, gde su svi građani šefovi, nadređeni onima koji su na vlasti, što je jedna plemenita ideja, ona je postala nešto strašno i gde se manipuliše ljudima, gde su se ljudi pustili i dali se manipulisati. Meni strašno odjekuje rečenica, koju kažem, misao da je demokratija “rekurentna sumnja da je više od polovine vremena u pravu više od polovine vremena.” Tek onda, demokratija funkcioniše, jer onače je ona sredstvo, tj. mehanizam, sistem u kome neobrazovani 
odlučuju kako će obrazovani živjeti. Ono što bi naši političari trebalo raditi je da osposobe narod za demokratiju, ali oni ne mogu da usade u svakog pojedinca kritičko promišljanje stvari.”
Grabarić zaključuje da su u pitanju dvije stvari, dvije poluge, obrazovanje i kultura i dok god su one na niskim granama, demokratija će raditi protiv građana.
Pred sam kraj godine, 28. decembra, Ozren Grabarić imaće takođe u Beogradskom dramskom pozorištu i u režiji Veljka Mićunovića premijeru “Dobrog vojnika Švejka”. Narednog proljeća u tom teatru treba da počnu probe za predstavu “Čovek slon” po istinitoj prići o Džozefu Meriku i kultnom filmu Dejvida Linča iz osamdesetih, u režiji Kokana Mladenovića, čiji će koproducent biti CZK Tivat. Tivatska premijera planirana je na 19. Purgatorijama.
