Dokumentarni film “Mamula All Inclusive” novosadskog novinara i reditelja Aleksandra Reljića izazvao je sinoć pažnju velikog broja posjetilaca u Velikoj sali Centra za kulturu Tivat, koje je duboko dirnula priča o transformaciji koncentracionog logora iz Drugog svjetskog rata u hotelski SPA rizort Mamula Island.
Reljić je nakon projekcije odgovarao na brojna pitanja, a publici se obratio i Pero Marković, sin pokojnog logoraša Iva Markovića, jednog od protagonista filma i borca za očuvanje uspomene na nevine žrtve, koji je preminuo mjesec dana prije otvaranja hotela.
Marlena Ivanović, predstavnica Centra za građansko obrazovanje (CGO) – koproducenta filma, koji je sniman gotovo sedam godina, pozdravila je publiku i zahvalila CZK Tivat na gostoprimstvu:
“Zbog interesovanja publike, festival Ubrzaj vanredno gostuje sa filmom “Mamula All Inclusive” u osam crnogorskih gradova. Kroz program CGO-a podržan je kroz core grant regionalni projekat Smart Balkans – civilno društvo za povezan Zapadni Balkan. Film je realizovan uz finansijsku podršku Filmskog centra Srbije, a u 
produkciji Greenfield production i koprodukciji Aljazeera Balkans, kao i manjinskih producenata Core Dox i CGO. Iz godine u godinu, od septembra 2017. do septembra 2022. snimano je pretvaranje ostrva Lastavica i tvrđave Mamula od nekadašnjeg koncentracionog logora u moderni hotelski kompleks. Osim fizičkih promjena, autor je zabilježio i kako se oblikovalo javno mnjenje.”
Odgovarajući na pitanja, reditelj je kazao da su ga na snimanje filma podstakli političari, kao i da se nije bavio drugim logorima, jer onda fokus ne bi ostao na Mamuli. Na pitanje o memorijalnoj galeriji je rekao:
“Prvo, ona nije završena uopšte. Kada smo ušli tamo, tu je bilo nekih fotografija, na kojima je bilo pored napisano Mamula nekad i sad. Tu su bile s jedne strane fotografije raspada – zapuštene i nikakve Mamule, a onda su oni došli i napravili hotel, pa je to super i to su druge fotografije. Tu je bio i pano sa istorijatom Mamule i velikom fotografijom Lazara Mamule. Pisalo je da je Mamula tokom II svjetskog rata bila zatvor za komuniste. Priznaćete da ta krilatica ni kod koga danas ne budi nikakvu vrstu empatije, niti sažaljenja, tako da je to jedna savršena definicija mjesta na koje će neko doći da tu fino ruča jastoga i slično. Ne mogu da budem nepošten, jer ta spomen soba nije do kraja završena, ali se plašim da tu neče biti ništa dobro! Neće biti ono što treba da bude, a to je da se sjećanje
na Mamulu ne izbriše.”
To što je javnosti prodato 2014. godine, kako je istakao, da će tu biti prvi hotelski spa rizort sa muzejskim prostorom u Crnoj Gori, zapravo je imalo samo intenciju izgradnje spa rizorta, a nikoga nije interesovala spomen soba: “Razlog zbog koga smo ušli u produkciju ovog filma je činjenica da smo to prozreli. To se 2019. godine i pokazalo kao tačno. Ja ne kažem da je investitoru stalo do revizije istorije. Ne, njemu je stalo do toga da proda sobu, šta god da tamo prodaje. U to ne ulazim, ali je činjenica da se ne prodaje turizam na mjestu na kome su ljudi mučeni, na kome su gladovali, jer su tu ljudi bili u logoru. I to ne samo ljudi, nego i bebe, čak i od osam dana. Koji je to zatvor, na koji su osuđene bebe? Druga stvar, sami Italijani su to nazivali ne zatvorom, nego campo concentramento numero undici (broj 11). Vrlo je jasno. A spomen soba je mogla da bude završena još 2017, kada s u u pitanju imena logoraša, koja se mogu naći u knjizi jugoslovenskog diplomate Neđeljka L. Zorića, “Roblje, ne hvala”, koji je bio logoraš na Mamuli. On je napravio registar imena i u njegovoj knjizi je 2336 imena. Ja ni jednog trenutka nisam primetio da je bilo ko od zaduženih urednika te spomen sobe pitao, da se ikada raspitao za prave podatke. Nemaju podatke ni Rim, ni Venecija, ni Beč, to je lupetanje, izvinjavam se, ali ko god da je to govorio, morao je da zna da ima podatke ispred nosa. Ti podaci su odavno istraženi i u samom Herceg Novom i Boki, uopšte na ovom prostoru. Mi smo htjeli jednostavno da ovim filmom dokumentujemo jednu situaciju koja je poslednjih 30 godina prisutna na ovim prostorima, a to je kuvanje žabe. Svi smo mi skuvane žabe i ne znamo ni kad su nas ubacili u koji lonac, ali se na sve što se kod nas dešava privikavamo i to nam postaje normalno, pa čak i to da u nekadašnjem logoru imamo hotel.”
Pero Marković, sin Iva Markovića, borca za očuvanje uspomene na žrtve logora, u kome je i sam bio zatočen, za radio kaže:“Za mene je film jako emotivan zbog 
mog oca, koga, nažalost, više nema, a i dobar dio moje porodice je imao nesreću, i to djeca sa majkom i babom, da bude u logoru na Mamuli. Svjedoci smo na svakom ćošku da nam ništa nije sveto, tj. da je novac u stanju sve da izbriše. Ja neću nikada prestati, makar pričom da se borim i bila bi jedna moja mala pobjeda kada bi se tamo napravila memorijalna galerija i kada bi u nju ljudi mogli slobodno da uđu.”
On je ispričao da u Memorijalnoj sobi na Mamuli “postoji spisak od 1800 imena logoraša, među kojima nema uopšte nijednog koje bi ličilo na neko naše prezime. Sva su prezimena italijanska.”
Naglasio je da na spisku nema nijednog člana njegove porodice, “niti nekog iz Boke i naše regije”.
Među građanima, koji su postavljali pitanja, našli su se i potomci logoraša, te zaposleni u kompaniji Orascom Development, kojoj je na 49 godina ostrvo sa tvrđavom Mamula dato u zakup, a u diskusiji o filmu učestvovao je i direktor CZK Tivat, Goran Božović.
Na Festivalu dokumentarnog filma “Slobodna zona” u Beogradu, film je dobio nagradu publike. Očekuje se i njegovo učešće na predstojećem festivalu u Zagrebu, kao i na drugim filmskim susretima.
