Predstava “Sitnice koje život znače” u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Narodnog pozorišta i BeoArta iz Beograda, odigrana je sinoć u punoj Velikoj sali CZK. Po tekstu Lorenca Maronea, komad je režirao Andrej Nosov i na stalnom je repertoaru beogradskog Narodnog pozorišta, a u Tivtu je izveden poslije 15 mjeseci, pred željnom publikom, koja ga je poslednji put gledala na Novembarskim danima 2022. godine.
Mladen Andrejević u ulozi Ćezarea, za koju je do sada osvojio tri nagrade na pozorišnim festivalima u Srbiji, i sinoć je fascinirao auditorijum, koji ga je, kao i čitav ansambl, ali za nijansu više, nagradio gromoglasnim aplauzom.
Uloga mu je inače stigla u tužnim okolnostima, u kojima je zamijenio Branka Cvejića, o čemu kaže: „Sve je došlo sticajem takvih okolnosti, ali život je takav i šta čovek može da radi. Tragedija je tragedija!
Imao sam desetak proba ukupno, prvo pet u Narodnom i onda sam imao mesec dana da gruvam tekst kod kuće, ali pošto je to rečenica za rečenicom, onda sam morao da učim i njihov tekst, jer je jedino tako imalo smisla. Onda sam imao šest proba ovde, ali pošto sam imao mesec dana, svaki dan sam radio, pa je bilo lakše. Bilo je dragoceno tih prvih pet proba, jer sam pre svega upoznao ansambl.“
Pošto je i sam u penzionerskim danima, kao lik koji tumači, često mu kažu da na sceni deluje kao i da ne glumi. O tome i uopšte o toj pozorišnoj igri, glumac ističe:
„Pa, ja mislim da je to najveća stvar, kad je postignete. Ja imam sedamdeset godina, ne baš 77 kao junak. Ovo mi se desilo sad, čudo jedno, prvi put da osećam kao da živim na sceni, a ne kao da igram. Kažem da kad se čovek bavi glumom, tu nema kraja. Znate one dve maske – jedna se smeje, a druga plače, i kad se desi to u jednoj predstavi, još kad je dobar tim, onda tu nema granica, a mi svi volimo to. Dobra smo ekipa, bez njih ništa, ja bih mogao da govorim dva monologa i šta onda, ovako sve postaje življe, životnije. To je potrebno za jednu predstavu, pogotovo kad je dobra i kad je ljudi vole. Onda se osvajaju neki novi prostori i čovek postaje prirodniji i istinitiji. I kad mi slušamo jedni druge i kad sebe gledamo i kad verujemo, nema teorije da publika to ne prepozna. Može neko da priča o publici šta god hoće, ali mislim da ona nepogrešivo oseti i dobro i loše. Ja sam već naučio, ipak se dugo bavim ovim poslom, da prepoznam tišinu. Ja znam da li je ta tišina iz dosade, ili aktivna, koja i sluša i upija, da doživi. To je taj uzvratni odnos, to je nešto neponovljivo. Nema tog filma u kome to možeš da osetiš, ovo je jako dragoceno i to je smisao po meni – kad ljudi plaču i smeju se.
U tim situacijama, kad se poklonim – ja sam to naučio od mog profesora – to je onaj duboki ruski poklon, pun poštovanja, i onda gledam ljude u publici, pa vidim suze, a pre toga je bio smeh. To mi je nešto jako lepo.“
Sitnice su reč koja se u komadu pojavljuje dva puta, a šta su one, koje nam život znače?
„To je ono što ljudi, prođe im život, a ne znaju šta su proživeli u stvari. Uvek nešto čekamo – jao, nije to ovo, nije taj trenutak, idem, biće…a upravo bi tu negde trebalo da bude, sad sedim i uživam u ovom trenutku i znači mi nešto. Čuo sam nekoga i nekome sam ja nešto rekao i dobro se osećam, a ne da očekujemo stalno nešto veliko, pa ne možemo svi na Mesec…Upravo je to nešto što plete i što održava ljude u nekoj dobroj, čestitoj vezi, kako bih rekao. Ima tu i drugih strana, ali pričamo sad o ovim lepšim“, kaže Mladen Andrejević.
Publika je sa jednako nepogrešivim osjećajem kao u Tivtu, noć ranije gledala i ispratila aplauzom „Sitnice koje život znače“ i u KIC-u „Budo Tomović“ u Podgorici.
