Gošća Radio Tivta je nedavno bila Vasilisa Ivanović, srpska likovna umjetnica, kaligrafkinja, enološkinja, lovac, članica viteškog reda , a takođe vodi korijene iz loze Nemanjića.
Iako ste studirali međunarodne odnose na Fakultetu za marketing i menadžment, ipak su Vas zaveli umjetnost i grafički dizajn.
Moj otac Zoran Ivanović je takođe likovni umetnik i čitavog života sam se budila uz njegove slike i dela. Moj životni put je bio već predodređen, a da to nisam znala. Neminovno je bilo da moj put krene ka umetnosti, pisanju, crtanju, slikanju. Zahvalna sam Bogu što sam uspela da dođem do svog talenta i dara koji mi je On dao i kojem svakako dugujem mnogo.
Vaša porodica se bavi mozaikom, najkompleksnijom likovnom tehnikom nastalom još u starom vijeku. Kako je došlo do toga da radite u jednoj od najvećih duhovnih i kulturnih svetinja, u manastiru Hilandar ?
Najveću ulogu u naš porodični mozaik umešala je Božja promisao. Prvu porudžbinu smo dobili za jednu crkvu u Jagodini, nakon toga i za manastir sa čijim je igumanom tata drugovao još kao dečak. Tati je trebala pomoć, bila sam mu desna ruka. Priključili su se i starija sestra Temjana i mlađi brat Temjan. Nas četvoro smo morali da se suočimo sa tehnikom koja je odvajkada bila toliko cenjena. Jedna od najskupljih, najtežih i najpostojanijih tehnika.
Za pet godina došli smo do manastira Hilandar gde smo odneli mozaik Sv. kralja Milutina povodom sedamstogodišnjice od njegovog upokojenja. Mozaik je osveštan i postao je ikona. Srećna sam što se mojih ruku delo ugradlo u zidine gde nikada više nakon Presvete Bogorodice nije ženska noga kročila i što sam imala priliku da dodirnem kamenje koje je tamo ostalo da vekuje. To je bio veliki izazov i iskušenje za nas kao porodicu, i kao individue. Inače moja porodica vodi korene od loze Nemanjića, kao i iz Vasojevića. Smatram da ovo više nije posao već duhovni poziv koji nas je nahranio. Svemu doprinosi naše jedinstvo, razumevanje, trpljenje, a iznad svega ljubav i vera u Gospoda.
U mozaik Sv. kralja Milutina na Hilandaru je utkano nevjerovatnih pola miliona kamenčića stakla i paste. Kakva je organizacija rada potrebna za taj podvig i koliko strpljenja iziskuje ?
Zadužena sam za minuciozne delove mozaika. Nekad u jednom centimetru kvadratnom imam po 28 ili 30 delića, koje moram da sečem jer su previše sitni. Svi smo podeljeni po ulogama, karakterima, senzibilnosti. Kako se odnosi stvaraju i grade, tako nastaje sveta slika na kraju. U tom procesu shvatite da u stvari krešete svoju ličnost i strpljenje, i da se na taj način rađa mozaik.
Materijal za mozaik nije lako pronaći i odabrati . Da li je tačno da ga sakupljate sa svih krajeva Balkana, čak i sa raznih kontinenata ?
Tako je , teško je doći do prave vrste materijala . Imamo prijatelje koji stalno putuju i donose komadiće, veće table, štangle mermera i poludragog kamenja. To sve skladištimo u male kutijice, separatore. Ne može se napraviti treća nijansa mešanjem dva kamena, kao što je to slučaj sa bojama. Prinuđeni smo da poređamo kamenje tako da napravimo iluziju, i na taj način dobijemo ikonu ili sliku. To je veliki izazov. Ne prođe dan da se ne posečem, da mi se ne zarije komad stakla ili kamena u šaku.
Bavite se tzv. inverznom tehnikom izrade mozaika. Koliko je ona teža od drugih ?
Da, radimo tu tradicionalnu metodu, inverznu tehniku koja je mnogo teža od ostalih. To znači da mu tokom čitavog procesa ređanja mozaika, mi ne vidimo lice. Sve vreme vidimo naličje, tek kada se izlije zadnjeg dana i osuši dvokomponentnim lepkom, okrećemo ga i vidimo da li to liči na ono što smo zamislili.
Radimo na mozaiku Vavedenja Presvete Bogorodice za manastir Hilandar, odnosno za njihovu slavu. To je monumentalni mozaik od 2,20 metara u visini i 2 metra u širini, sa 13 likova i mnogo detalja. Nadam se da će mozaik Vavedenja Presvete Bogorodice biti najveći monumentalni izliveni mozaik u komadu. Pre nego što ga odesemo, napravićemo promociju za širu javnost. To će biti idealna prilika za sve žene koje nikada neće moći da odu i poklone se ikoni, da celivaju mozaik, i da znaju da je trag njihovih usana na taj način utisnut u vekovanje i večnost.
To su veličanstveni zadaci i uspjesi Vas i Vaše porodice. A ono što takođe opisuje Vaše umjetničko biće je i interesovanje za lijepu pisanu riječ. O čemu nam pričate u prvoj knjizi „Herbarijum osmeha i suza“?
Knjiga je nastala pre par godina a nastoji da objasni kakve živote vode ljudi koji žive u provinciji, kako se bave plemenitim stvarima i nikad ne odustaju od svojih ciljeva i snova. Knjiga je završena i spremna za svog izdavača. Mislila sam da je najteže napisati knjigu, a zapravo je najteže naći izdavača. U knjizi govorim o jednoj umetničkoj porodici. Kuriozitet je da ta porodica baš neverovatno podseća na moju i da prati život moje heroine Loki. Ona se bavi sličnim stvarima kao ja, radi kaligrafiju i ikone.
Interesuje Vas i umjetnost lijepog pisanja, kaligrafija. Gdje se mogu vidjeti Vaši radovi ?
Najčešće na društvenim mrežama, u kolekcijama i zbirkama ljudi koji ih od mene uzimaju i kupuju, kod prijatelja i kolega, kao i u muzejskim postavkama.
Nadam se da ću sledeće godine moći da izložim neke svoje radove u Muzeju i galeriji Tivat. Vapim da obrađujem i druge teme. Želim da se vratim portretima, to je moj opus. Što se kaligrafije tiče, radim krasnopis u ćirilici, što je dosta retko za ćirilicu, obično se to radi u latinici. Konkretno radim molitvenike koji uključuju dnevne molitve, čak radim molitvenike za vinogradare i vinare.
Osim u umjetnosti, uživate i u lovu i dobrim vinima.
Vučem korene iz Crne Gore, ispod Komova. Svi su bili lovci sa tatine, ali i sa mamine strane. Nisam mogla da ne pokleknem i ne dođem do iskonske ljubavi prema lovu. To nije samo odstreljivanje divljači već i obaveza poštovanja prirode, briga za prehranjivabjem životinja u šumi . Inače od mesa jedemo šta ulovimo, to nam je neki način življenja. Genetika i intuicija mi ne dozvoljavaju da u restoranu naručmi gulaš ili neku divljač, a da je sama nisam ulovila.
Jedan sam od organizatora i osnivača Zemunskog salona vina. To je moja velika pasija jer sam i u viteškom redu svoga grada, jedina sam žena tu, kao što sam i jedini lovac žena. Hedonistički duh se uklapa u moj karakter. Volim da uz dobre zalogaje uparujem vino, to je postala moja nasušna potreba. Smatram da je život suviše kratak da bi pili loša vina.
Probala sam razna crnogarska vina, posetila lokalne vinarije, a poznajem i najveće crnogorske proizvođače vina. Crna Gora ima velike destilerije i vinarije, kao što su Plantaže, a moja omilena je Savina iz Herceg Novog. Volim crnogorske vinarije jer sam u njima uvek rado viđen gost, imam zanimljive sabesednike u degustacijama i drago mi je da se tu moje mišljenje ceni i uvažava. Volim da uživam u autohtonim stvarima, onome što je karakteristično baš za ovaj kraj. Crnogorsko podneblje je dosta kamenito i vina su mineralna. Preferiram bela, ali volim i crvena vina koja su dosta jača jer imate i puno sunca. Sviđa mi se karakteristika ovog teroara. Suvo zemljište, puno sunčanih dana, dosta kamenitih predela. Mislim da je lepota u tome da sedim i pijem vina koja su delo lokalnih vinara.
Foto: Radio Tivat i Internet
