Japan je zemlja jedinstvenih kontrasta – spoj drevnih tradicija i futurističke tehnologije, skromnosti pojedinca i grandioznosti javne infrastrukture, stroge discipline i duboke ljubaznosti.
Nakon skoro četiri nedelje provedene u ovoj fascinantnoj zemlji, naša dopisnica sa kruzing putovanja po Aziji Tanja Nikolić nam otkriva suštinu japanske filozofije života i dušu nacije, ono što čini Japan posebnim i nesvakidašnjim.
“U Japanu smo proveli skoro četiri nedelje, taman dovoljno da naviknem da se pri svakom ‘hvala’ automatski saginjem u malom naklonu i ne pravim dugačke korake pri hodanju, navika za koju me mama kritikuje ceo život”, započinje Tanja svoju japansku priču.Putovanje je obuhvatilo impresivnu rutu od juga ka sjeveru:
“Našu japansku avanturu započinjemo Kagošimom i Bepuom na jugu, preko Kočija i Šimizua, do velelepnog Tokija i Osake, zatim Hirošime i Fukuoke, potom severno do Kanazave, Nigate, Akite, Aomorija i najzad Hakodate na ostrvu Hokaido.”
Prvi utisci po dolasku u Kagošimu otkrivaju jednu od glavnih japanskih karakteristika, skromnost:
“Skromne kuće sa limenim krovovima, tanki prozori, skromni automobili… Prosečna plata u Japanu je oko 2000 dolara, što svakako nameće tu skromnost u svakodnevnom životu.”
Ono što posebno fascinira je kontrast između skromnosti na ličnom planu i veličanstvene javne infrastrukture:
“Savršeni putevi, brze železnice koje jure 350 kilometara na sat, zadivljujući mostovi koji spajaju ostrva, tuneli koji prolaze ispod mora. Kao da su se dogovorili da na ličnom planu žive skromno, ali zato zajednički uživaju u rezultatima svog rada kroz javna dobra koja svima služe.”
Tokio, sa svojih 37 miliona stanovnika u široj gradskoj zoni, najveća je urbana aglomeracija na svijetu, ali i grad koji potpuno osvaja.
“Zaljubila sam se u taj grad ! I još u vreme sakure, tj. procvetalih trešanja. Prelepe zgrade, kvartovi, ulice, radnje, a onda tu i tamo naiđete na tihi šinto hram gde poslovni ljudi zastaju na trenutak molitve pre nego što nastave svoj užurbani dan.”
Poseban utisak ostavila je čuvena tokijska četvrt Šibuja:
“Svojim čuvenim raskršćem gde u jednom ciklusu semafora ulicu pređe ukoso, pravo, popreko i na svaki način više ljudi nego što ima stanovnika u centru Tivta, ovo najbolje dočarava neverovatni ritam ovog grada.
Elegantna četvrt Ginza predstavlja luksuz najvišeg nivoa. Skupe radnje, prelepi izlozi, sve šljašti. Na Ginzi smo videla prodavnicu satova, gde na prizemlju ima onoliko liftova koliko ima marki satova u radnji. Uđeš u okrugli, super moderni, stakleni lift kapsulu i ona te lansira na gornji sprat direktno u Cartier ili Rolex ili Omegu.”
Tanja s posebnim žarom opisuje japansku fascinaciju visokim tornjevima:
“Japanci i te kako učestvuju u trci ‘što višlji toranj i sa što bržim liftom do vrha’, koja je popularna kako u Aziji tako i u ostalim delovima sveta.
Tokijski nebeski toranj baca sve u senku sa svojih 634 metra i liftom koji vas katapultira na vrh brzinom na kojoj stomak ostane nekoliko spratova ispod vas. Fukuoka toranj sa 234 metra možda izgleda skromnije, ali kad se liftom popnete na vrh za samo 35 sekundi, nije vam ni do visine ni do obaranja rekorda.”
Ono što posebno izdvaja japansko društvo je duboko usađena disciplina i poštovanje:
“Japanci duboko veruju u lepotu života, u pisanje stihova ispod procvetale trešnje, meditaciju, šetnju po šumi koja okružuje svetilište ili hram. Skromnost kao način života im pomaže da cene male stvari, a poštovanje prema drugima i disciplina se usađuju od malih nogu.
U školama ne postoji zanimanje ‘čistačice’ — đaci kad završe časove i korišćenje prostorija — sami čiste. Krpice u ručice i idemo ! To nije pitanje štednje, već dubokog uverenja da se odgovornost i poštovanje okruženja moraju usaditi od najranije dobi.”
Posebno upečatljiv izraz japanskog poštovanja je način na koji vam daju ili uzimaju nešto od vas:
“Sve vam pružaju s dve ruke i uz naklon, bilo da su to karte za zoološki vrt ili tanjir supe u restoranu. Svaki gest je pažljivo osmišljen izraz uvažavanja.”
Čvrsto pridržavanje pravila, čak i kada niko ne gleda, ostavlja snažan utisak na posjetioce:
“Na jednoj raskrsnici u Kanazavi stojimo pred crvenim svetlom semafora na potpuno praznoj ulici. Ni jedan automobil u vidokrugu, ali Japanci strpljivo čekaju. Ne zato što ne mogu da pretrče, ili što se plaše kazne — već zato što se sve u njima buni protiv kršenja pravila. Ne pretrčavamo ni mi, sramota nas.”
Osećaj dužnosti je takođe duboko usađen u japansku svijest:
“Svaki pošteni Japanac veruje da treba da učini nešto dobro i nekome pomogne i to svakog dana. Njihov osećaj dužnosti je toliko ukorenjen da i naizgled nepotrebne poslove obavljaju s potpunom predanošću.”
Dobar primjer je saobraćajaca u Tokiju:
“Na tokijskim ulicama gledali smo uniformisane saobraćajce koji mašu rukama usmeravajući autobuse po očiglednim trasama, po četvoricu na jednoj raskrsnici, potpuno nepotrebno. Ali oni ne samo da to rade kao da spasavaju svet od propasti, nego se još i poklone vozaču pri prolasku ! Bez lenjosti, bez polovičnosti — samo potpuna predanost.”
Dok posmatramo današnju ljubaznost, disciplinu i duboko poštovanje u japanskom društvu, nameće se pitanje kako je moguće da je ista ova nacija tokom ratova pokazala nezapamćenu surovost prema susjednim zemljama.
“Japan nije oduvek bio ovako tih i skladan. Tokom svoje imperijalne prošlosti, posebno početkom 20. veka, ova nacija je krenula putem ekspanzije, vođena idejom da zaslužuje svoje mesto među svetskim silama. Raspaljene kolonijalne ambicije rezultirale su krvavim pohodima širom Azije.
Disciplina je mač sa dve oštrice,” preneo je jedan vodič :”Ista kultura poslušnosti koja danas čini naše društvo harmoničnim, u prošlosti je zloupotrebljena kada je vojnički kod zahtevao apsolutnu poslušnost bez preispitivanja morala zapovesti.”
U suštini, Japan je tek nakon Hirošime i Nagasakija krenuo putem introspekcije, obnove i mira. Religija ima značajnu ulogu u oblikovanju japanskog pogleda na svijet:
“Japanci praktikuju i šintoizam i budizam, i to na zanimljivo praktičan način — vesele događaje poput venčanja i rođenja slave u šinto svetilištima, dok sahrane organizuju u budističkim hramovima.
Ispred šinto svetilišta uvek ćete videti ljude kako bacaju novčić u veliku kutiju, dva puta se naklone, dva puta pljesnu rukama i na kraju, sa sklopljenim rukama, zamole bogove za zdravlje, sreću, položen ispit ili neku drugu želju. Veoma praktično i svakodnevno, razmena za sreću je sitnina iz džepa.”
Zapažaju se i zanimljivi moderni trendovi koji dolaze sa Zapada:
“U poslednje vreme nastupila je moda da se mladi venčavaju u katoličkim crkvama, iako to nema nikakve veze s Japanom. Ali izgleda lepo na slikama za Instagram i Fejsbuk. Slično tome, postalo je moderno da se slavi Božić, na pravi američki način, što opet nema veze sa Japanom. S tim što umesto tradicionalne ćurke, Japanci idu u KFC po prženu piletinu. To je toliko popularno da se rezervacije za KFC na Božić prave mesecima unapred!”
Posjeta Hirošimi donela je duboko emotivno iskustvo:
“U Hirošimi se ježimo od slika užasa i posledica atomske bombe. Grad koji je 6. avgusta 1945. postao simbol razorne moći tog oružja, danas je zelen, moderan i pun života. Spomenik mira s kosturom zgrade koja je opstala ispod epicentra eksplozije, opominje na strahote rata.”
Posebno dirljiva je priča o Sadako Sasaki djevojčica koja je preživjela atomsku bombu sa samo dvije godine, da bi deset godina kasnije oboljela od leukemije izazvane radijacijom:
“Verujući u japansku legendu da će dobiti željeno ozdravljenje ako napravi 1000 papirnih ždralova, Sadako je u bolnici savila stotine origami ptica od svakog dostupnog komadića papira. Nije uspela da dovrši svih 1000 pre smrti, ali njeni školski drugovi dovršili su zadatak. Danas deca iz celog sveta šalju papirne ždralove u Hirošimu, a dirljivi bronzani spomenik devojčice sa ždralom u ruci podseća posetioce da su deca uvek najveće žrtve ratnih strahota.”
Ako je Tokio mozak, Osaka je definitivno stomak Japana:
“Ovde ne možete da prođete ni 20 metara bez da vas ne privuče miris nečeg ukusnog. Noću, ceo rečni kanal zasvetli neonskim bojama, s impresivnim svetlećim figurama koje predstavljaju simbole restorana i prodavnica. Osaka ima opušteniji tempo od formalnog Tokija — i bolji smisao za humor, kažu lokalci.”
Nekadašnja prestonica odiše istorijom i tradicijom:
“U elegantnom Gion distriktu imali smo priliku da vidimo maiko, gejše na obuci, koje s dostojanstvenim držanjem i sitnim koracima prolaze drevnim ulicama. Njihove tradicionalne drvene geta sandale stvaraju karakterističan zvuk i mi nastavljamo obilazak pevušeći u sebi ‘ne klepeći nanulama’.
Fušimi Inari svetilište sa svojih hiljadu narandžastih torii kapija koje se penju uz planinu predstavlja pravi duhovni doživljaj:
“Popeli smo se do vrha, što nije mali podvig, ali pogled i osećaj ispunjenosti vredeli su svakog napora.
Zlatni paviljon (Kinkaku-dži) u svojoj raskošnoj lepoti, ceo prekriven zlatnim listićima koji se ogledaju u mirnom jezeru, savršeno ilustruje japansko shvatanje lepote.”
Od svih posjećenih mjesta, Hakodate je ostavio poseban utisak:
“Ovaj grad na severnom ostrvu Hokaido bio je jedna od prvih pet luka koja se otvorila za trgovinu sa Zapadom, nakon više od dva veka samoizolacije Japana. To se jasno vidi u njegovoj arhitekturi, zgrade su drugačije, prelepi cigleni zidovi nekadašnjih skladišta koja su sada pretvorena u šarmantne prodavnice suvenira i restorane.”
“Jedna od glavnih industrija u Hakodateu je ribolov,” objašnjava Tanja, “I plodove tog teškog rada videli smo na čuvenoj riblјoj pijaci koja je pravo iskustvo za sva čula; redovi svežih morskih plodova koje možete odmah probati, prodavci koji vas s osmehom uče kako da jedete različite delikatese, mirisi koji vas nemilosrdno zasipaju sa svih strana.”
U Nigati, Tanja je prisustvovala ceremoniji čaja i upoznala prave gejše, ili geiko, kako ih tamo zovu:
“Igrali smo s njima ‘papir, kamen, makaze’ — ja sam ih pobedila, a moj šampion je izgubio i morao je da se okreće tri puta oko sopstvene ose za kaznu, uz ženstveno kikotanje prisutnih geiko. Slušali smo ih kako pevaju visokim, gotovo instrumentalnim glasovima, sličnim zvuku instrumenta na kojem sviraju. Pričale su nam o razlikama u oblačenju između gejši na obuci i onih iskusnih; duži rukavi, kraća haljina i obrnuto, čitava filozofija iza svega toga.
U Gošogavari, nedaleko od Aomorija, poseban doživljaj je bio slušati simpatičnog mladića kako svira na šamisenu, tradicionalnom instrumentu sa tri žice . Dok njegovi prsti virtuozno prelaze preko žica, osećaš kako kroz prostoriju teku vekovi japanske muzike — druga kultura, nema šta”
Japanska kuhinja predstavlja posebno poglavlje:
“U Osaki smo probali takojaki loptice sa komadićima hobotnice unutra, prelivene posebnim sosom i majonezom, posute bonito pahuljicama (pahuljice dimljene tune) toliko tanke da se uvijaju od toplote kao da su žive.
U Tokiju su ih fascinirali majstori suši restorana i ramen supe, objašnjava ona, uz šaljivi savjet:
“Ako vas put nanese u Japan i želite da probate ramen supu, i ako vas pitaju da li želite da ramen bude ljut — obavezno odbijte. U suprotnom ćete ostati bez enzima jetre !”
Posebnu pažnju zaslužuje legendarni japanski gastronomski dragulj Kobe govedina potiče od posebne vrste goveda vagu koje se uzgaja u strogom režimu u prefekturi Hjogo, čiji je glavni grad Kobe. Priče o ovim kravama koje piju pivo i dobijaju masažu možda su malo preterane, ali ono što je sigurno jeste da je njihovo meso ukrašeno fascinantnim prošaravanjem masnoće koje podseća na mermerne šare – Japanci to zovu ‘šimofuri’. Kada se takav komad mesa stavi na vreli gril, masnoća se topi unutar mesa stvarajući neponovljivi ukus i teksturu koja se bukvalno topi u ustima. Da, cena je paprena – porcija može koštati i preko 200 dolara, ide i do 400, ali za mnoge gurmane to je iskustvo koje se pamti celog života.”
Za kraj svog izvještaja, Tanja šalje pozdrav “iz zemlje izlazećeg sunca, zemlje u kojoj su ljubaznost, poštenje, skromnost i želja da se svaki dan uradi neko dobro djelo prevagnuli i pobedili želju za osvajanjem, agresiju i nametanje moći nad drugima. Zemlje koja dokazuje i pokazuje da je to sve itekako moguće, samo treba malo dobre volje i strpljenja.”
U sljedećoj emisiji “Putovanja”, Tanja će nas voditi u Južnu Koreju, pa ne propustite da je pratite na talasima Radio Tivta i na našem portalu.
