Naša reporterka sa svog dugog kruzing putovanja Tanja Nikolić vodi nas ovaj put u Južnu Koreju – zemlju koja je u samo sedam decenija prešla put od siromaštva i razaranja do tehnološke svjetske sile.
U zemlji koja nekada nije imala ni dovoljno hrane, danas se proizvode najbrži internet, najmoderniji pametni telefoni, automobili i mikročipovi. Uz to, popularnost I K-pop scena osvaja planetu gotovo istom brzinom. Hitovi poput „Gangnam Style” ili „Pink Venom” postali su svjetski I vrte se na svim radio stanicama, ukljucijuci I Radio Tivat.
Ali pravo čudo Južne Koreje nije samo u hardveru i hitovima. Suština uspjeha leži u nekadasnjoj jednostavnoj odluci: da se u zemlji bez prirodnih bogatstava investira u najvažniji resurs – ljude:
“Nakon primirja 1953. godine, zemlja je bila potpuno uništena, a dohodak po glavi stanovnika niži nego u većini afričkih država. Korejski lideri nisu imali mnogo izbora. Nisu imali zlato, nisu imali naftu. Ali imali su upornost. Umesto da žale za onim što im nedostaje, odlučili su da razvijaju obrazovanje i znanje.
Država je slala studente u inostranstvo, gradila tehničke škole, otvarala istraživačke institute. Znanje je uvoženo, usvajano i prilagođavano. Danas su rezultati te strategije svuda: Samsung, Hyundai, Kia, LG, SK Telecom. Sve su to plodovi te vizije. Ove velike kompanije, poznate kao čeboli (od korejskih reči za „bogatstvo” i „klan”), čine oko 77 odsto ukupne korejske privrede.”
I upravo te plodove razvoja danas se mogu osjetiti na svakom koraku. U Busanu, velikoj luci na jugoistoku zemlje, život se odvija izmedju plaža i visokih lučkih dizalica za kontejnere :
“Grad sa mediteranskim šarmom i dinamičnim ritmom postao je omiljeno ljetovalište Korejaca. Tokom Korejskog rata, Busan je ostao poslednji bastion juga. Danas se ovde nalazi jedino UN groblje na svetu, gde počivaju vojnici iz 16 zemalja koji su dali život za odbranu ove zemlje.”
Na putu ka Seulu prvo se pristaje u industrijskoj luci Inčon, kroz koju se slivaju sirovine za cjelokupnu korejsku industriju. Odavde kreću prema demilitarizovanoj zoni – granici koja i dalje dijeli sjever i jug:
“Do same linije razdvajanja vodi ih savremena žičara, koja prevozi turiste iznad reke Imđin. Ispod nas pejzaž deluje pusto, voda izgleda blatnjava, ali je zapravo čista. Što se više približavamo granici, sve je manje tragova svakodnevnog života, a sve više bunkera i osmatračnica. Granica je pod nadzorom, minirana, čuvana snajperistima i senzorima pokreta. Od 1996. godine samo dvadesetak severnokorejskih vojnika uspelo je da prebegne ovim putem.
Na mostu koji se prekida na sredini reke stoji rđom nagriženi železnički vagon, izrešetan mecima. Nemi svedok jednog pokušaja ujedinjenja, a danas simbol trajne podele. Za razliku od Berlina ili Nikozije, ovde tenzije ne popuštaju. Porodice su razdvojene, komunikacija ne postoji, a granica je i dalje linija bez dodira.”
Ulazak u Seul je kao korak u budućnost. Grad funkcioniše savršeno precizno. Ulice su čiste, podzemna železnica tiha i efikasna, a gradski pejzaž je neonski mozaik tehnologije i discipline. Dominiraju sivi, crni i bijeli automobili – u društvu koje ne favorizuje isticanje, čak je i boja automobila poruka :
“U srcu Seula obilazimo palatu Gjongbokgung. Turisti u tradicionalnoj nošnji hanbok ulaze besplatno, zahvaljujući zvaničnoj odluci Korejske uprave za kulturno nasleđe. Atmosfera je posebna – spoj drevne arhitekture i živih boja savremenih posetilaca. Iza palate nalazi se Bukčon, stari kvart sa autentičnim kućama hanok, gde se još uvek živi. To nije muzej, to je svakodnevica.
Poseban utisak ostavlja i Ratni muzej. Na šest spratova, uz više od 33.000 izložaka, korejska istorija je predstavljena kroz uniformisana tela i emotivne lične tragove. Najjače deluju pisma vojnika, potresna, jednostavna, stvarna. U njima se vidi koliko je prošlost prisutna u svakom Korejcu.
Na kraju dana, u živahnom lavirintu Gvangđang pijace, prepuštaju se mirisima fermentisanih namirnica i prženih zalogaja. Probaju bindeteok, krvavice i na kraju se odlučuju za tradicionalni korejski roštilj:
“Stolovi sa roštiljima u sredini, dim, graja, činije prepune kimčija, mariniranog povrća, mladog luka. Uz sve to, hladno pivo Kas briše ljutinu i završava savršen obrok.
Sa palube broda posmatramo svetla Seula kako polako nestaju u daljini. U Koreji postoji reč “han” – osećanje tuge pomešane sa nadom. To je osećaj naroda koji zna šta znači biti podeljen, ali koji veruje u budućnost.”
Južna Koreja danas nije samo tehnološki lider, već primjer kako se radom, znanjem i upornošću može nadoknaditi sve što nedostaje:
“An-njonghi ke-se-jo – doviđenja iz Koreje. Sljedeći put pričamo o Tajvanu, slušajte nas na talasima Radio Tivta i pratite na njihovoj vebstranici.”
