Predstava “UTOPIJA DANAS”, koja je autorski projekat Marka Grubića i Milene Bogavac, izvedena je sinoć u Velikoj sali Centra za kulturu Tivat. Ova predstava rađena je u produkciji Centra za kulturu Tivat, Bitef teatra iz Beograda, Trinidad Novi Sad, SKC Novi Sad i KC Grad Beograd.
Glumac Marko Grubić za naš radio objašnjava šta je sve uradio za predstavu.
“Napisao sam prvu polovinu predstave, dramski deo, drugu polovinu napisala je Minja Bogavac sa kojom sarađujemo već godinama u raznim projektima. Komponovao sam i muziku za predstavu. Glumačka podela je ovakva vrsta projekta, prosto ne može doći glumac i raditi to i to, svi smo koautori ovoga”.
Predstava je muzička, dosta je distorzije, dosta “ruma”, zašto taj stil uvijek, Grubić kaže:
“To je verovatno neki moj senzibilitet, nema tu neke filozofije. To izlazi spontano. Kada bismo analizirali, ne povlađuje tu distorzije. Možda ona najviše ostaje u ušima, ali ne, dve trećine ima i totalno mirnih stvari”.
Na pitanje, kuda ide ovaj svijet, glumac objašnjava:
“To niko ne zna. U ovoj predstavi nama nije bio cilj da se bavimo futurizmom, u smislu nekog eventualnog predviđanja bliske ili dalje budućnosti. Mi smo na prvoj polovini predstave napravili jedan stilizovan pozorišni način, prikazali velike osnovne tenzije kapitalizma, koje čine da je ovaj svet pred pucanjem balona. Zatim, napravili smo hipotetičku situaciju da se desi revolucija i stvarno se uđe u utopiju. Ono što prikazujemo u drugom dijelu drame nije ironična utopija i distopija. To je stvarno društvo u kome svi imaju savršena obezbeđena. Svi živimo u materijalnom blagostanju, nemamo takozvane egzistencijalne probleme, sve je lijepo organizovano. Mi pravimo futurizam da bismo zapravo napravili situaciju u kojoj vidimo jednog mladog ili sredovečnog čoveka u čeonom sudaru sa dubinskim pitanjima koja se odnose na prirodu čovjeka od onoga šta je smisao života, otkud patnja”.
Glumac, Grubić, objašnjava rečenicu Ilona Maska koji kaže, idemo na Mars.
“Mislim da je to tragikomična glupost, jer na neki način predstava govori baš i o tome, šta bismo dobili da odemo na Mars. Isti suštinski problemi, samo na drugom mestu. Nije fora otići na Mars, fora je da se mi promenimo, da ne bude ovo što jeste. Rodiš se u patnji, umreš u patnji, sve je prolazno, sve je bez smisla, a imaš nagon da ostaneš u životu. Mi smo se izgleda mnogo bavili inteligencijom, kako određeni cilj koji smo mi smislili da se što efikasnije desi. Naučnike da pitaš recimo šta je svest? Pitanje je da li bi znali da odgovore. Možda kad bismo se bavili malo više sviješću, možda bismo u kutku te svesti našli nešto da budemo mnogo srećniji i zadovoljniji”.
