“Zbogom, domovino voljena,
sunčana regijo, Perlo Orijenta,
izgubljeni Edenu!
Veselo ti poklanjam ovaj tužni, uveli život.
Kad bi bio sjajniji, svežiji, cvetniji
opet bih ti ga dao,
dao bih ti ga za tvoje dobro.
Ako ti treba rumenilo da obojiš zoru
neka to bude moja krv,
prospi je u pravi čas,
neka je zarumeni odsjaj tvoje novorođene svetlosti.
Snovi moji, jos dok sam bio samo dečak,
snovi moji u mladosti punoj snage,
bili su da te jednog dana vidim,
Perlo mora,
suvih ociju, visoka cela, bez bola, bez bora, bez stida”,
ovim stihovima Hose Rizala, filipinskog nacionalnog heroja, počinje reportaža naše sugrađanke Tanje Nikolić o zemlji sedam hiljada ostrva:
“Rizal nije bio samo pesnik, on je bio doktor obrazovan u Madridu, Parizu i Hajdelbergu, poliglota koji je govorio 22 jezika, rodoljub koji je verovao da je pero jače od mača. Streljan je 1896-te godine, nakon što su ga španske vlasti osudile kao pobunjenika protiv režima. Iako je njegov život rano prekinut njegova smrt je bila iskra koja je pokrenula revoluciju protiv tri veka španskog kolonijalizma. Kao što je Petar II Petrović Njegoš za nas, tako je Rizal za Filipince – čovek čiji stihovi i danas odjekuju kroz vreme.”
Filipini se sastoje od 7.641 ostrva razbacanih kroz akvatorij koji se prostire preko 1.800 kilometara. Kad pogledate kartu, izgledaju kao da ih je neko prosuo po Pacifiku bez velikog plana, što je prilično tačna metafora za način kako je ova zemlja nastala. Tri vijeka španskog kolonijalizma, pola vijeka američke uprave, tri i po godine japanske okupacije; svaki okupator ostavio je trag kao slojevi u geološkoj formaciji.
“Naš prvi susret sa Filipinima doživljavamo na ostrvu Romblon. Dočekuju nas nasmejana lica, pesma i igra, prelepe devojke u haljinama jarkih boja koje nam kače ogrlice i grle nas kao da su samo nas čekali. Odmah uskačemo u raspadnuti tricikl sa vozačem nasmejanim od uha do uha. Bezbednost? Vezivanje? Saobraćajni propisi? Nepoznate reči za ovog šampiona Moto GP-a na mašini koja se raspada.
Pored nas promiču đubrišta, pobacane gume, kuće sklepane od ko zna čega sa polepljenim izbornim plakatima, psi lutalice, ćorave mačke i hiljadu osmeha iz svakog ugla. I taman kad mislite da ste prošli kroz sav nered… BOOM! Stižete na Bon Bon plažu i shvatate zašto Filipine zovu “Perla Orijenta”.”
Manila ih dočekuje sa šamarom toplog, vlažnog vazduha pomiješanog sa mirisima ulične hrane, izduvnih gasova i tropskog cvijeća. U Intramurosu, istorijskom centru, obilaze spomenik Rizalu i prelijepu Sv. Antonio crkvu u španskom kolonijalnom stilu – kamene fasade, graciozne lukove, visoke tornjeve, sve kao mali komad Sevilje prebačen na Pacifik.
“Na ulicama se džipni vozila, ukrašeni mini autobusi nastali od američkih vojnih džipova, pretiću sa motor-taksi vozilima, kao da se takmiče za Ginisov rekord po broju putnika. Sve izgleda neuredno, ali osmesi blistaju.
Siromaštvo je tu, neskriveno. Barake od lima se nižu pored modernih trgovinskih centara, kao da dva različita vremena žive u istom prostoru. Ali energija ljudi vas zbuni. Nisu klonuli, nisu poraženi. “Odakle ste? Montenegro? Kako ste lepi, hoćete li me povesti da radim za vas?” – pitaju prodavačice bez stida.
Filipinke su prirodno elegantne, sa dugom crnom kosom uvek urednom uprkos vlažnosti. Ali njihova prava lepota leži u tome što su rođene da brinu o drugima. Najbolje medicinske sestre sveta dolaze odavde. Muškarci plove kao mornari, rade u hotelima od Dubaija do Londona, grade nebodere u Singapuru – postali su nezamenjiva radna snaga svetske ekonomije. Da sam ja neko… Tu se zapitate – kako oni mogu da napuste ovaj raj ?
Da sam vlast prvo bih sredila puteve, izgradila mostove i škole, privukla investitore. Postoji Šangri-La hotel, ali nedovoljno da zaposli sav ovaj vredan narod. Otvorila bih bolnice, dovela lekare. Neka stranci dolaze da se leče ovde, pa filipinske medicinske sestre ne moraju tražiti posao drugde.”
Na Palavanu, najljepšem ostvru Filipina, planinski vrhovi se obrušavaju u tirkizni okean, skrivene lagune izgledaju kao iz snova. Iz džungle proviruju krovovi koliba bez struje i interneta, do kojih se stiže samo čamcem. Zemaljski raj za bekstvo od buke i stresa.
“Osamdeset posto Filipinaca su rimokatolici, posledica tri veka španskog misionarskog rada. Ali ispod hrišćanske površine žive stari bogovi – Anito (duhovi predaka), Engkanto (bića iz velikog drveta), Asvang (krvopije koje se pretvaraju u životinje). Za Filipince to nije protivrečnost – ujutru idu na misu, uveče pale sveće za duhove predaka.”
Filipinska kuhinja je DNK test cijele zemlje, svaki okupator ostavio je genetski slijed. Nacionalno jelo je adobo, piletina u sirćetu i soja sosu, za koji je Tanja prvobitno mislila da je softverski program !
“Tu je i balut: kuvano jaje od patke sa polunastalim pačetom unutra, “doživotna trauma za vegetarijance”. Lečon, cijela svinja na ražnju, hrskava i miriše na kilometar.
Ali pravi dragulj je filipinski mango. Slađi od meda, sočniji od svega što ste probali. Prodavci ga obredno seku na pola, pa zarežu nožem dijagonalno i otvore kao knjigu iz koje iskoče zlatne kockice.”
Rizal je sanjao svoju zemlju “bez bola, bez bora, bez stida”. Možda je sanjao prekonkretno. Filipini su lijepi baš zbog svojih bora, dragi zbog svojih bolova, hrabri uprkos svojim mukama:
“To je zemlja koja ostaje u uspomeni ne zato što je savršena, već zato što je ljudska. Gde osmeh vredi najviše, gde će vas pozvati u kuću iako vas vide prvi put u životu, gde svaki dan donosi malu sreću – bilo da je to osmeh deteta ili ukus savršenog manga. Pozdravi za Radio Tivat iz zemlje hiljadu osmeha, vaša Tanja.”
Sljedeći put Tanja nas vodi u Maleziju, pratite emisiju “Putovanja” i našu vebstranicu.
