Naša dopisnica sa dvoipomjesečnog kruzing putovanja Tanja Nikolić nas sada vodi u Maleziju, zemlju u kojoj se religije, jezici, ukusi i arhitektura sudaraju. I nekim čudom slažu. Ali, kao i u svakoj dobroj priči, početak nije tamo gdje biste ga očekivali…
Na izlasku s broda, sve je, kako ona priča „trebalo da bude lepo i emotivno: pozdravi, mahanje, pečat u pasošu”. Umjesto toga, u Singapuru završavaju u pritvoru, prostoriji sa rešetkama na vratima, bez prozora i pod kamerama.
Razlog ? Dva privjeska u obliku metka, kupljena još u Vijetnamu, i zaboravljena u torbi:
„U zemlju u kojoj su čak i žvake zabranjene, ja sam ušla s nečim što liči na municiju. Slede ispitivanja, konfiskovanje žvaka, čekanje i uniformisana lica bez osmeha. Na kraju, nekim čudom, puštaju nas sa samo zapisnikom i bez kazne. Vozač koji je satima čekao da nas vozi u Maleziju, samo je prokomentarisao: U Maleziji bi vas za isto obesili. Jer tamo kazna vešanjem još uvek postoji. Sjajan početak”, kiselo komentariše Tanja, prilično istraumirana ovim neprijatnim iskustvom.
Našim putnicimo ovo nije bio prvi susret s Malezijom. Naime, prije Singapura, kruzer je na kratko pristao u Kota Kinabalu, na ostrvo Sabah. Dočekale su ih večernje pijace, ulični roštilji i džamija čiji odraz u vodi čini da izgleda kao da lebdi – bijela, tiha, spokojna:“Iznad svega, fascinira neobična zgrada Sabah Foundation – cilindar od stakla „okačen” o centralno jezgro, bez stubova, kao „čarobni uspravni valjak nasred ničega”. Jedna od svega četiri zgrade na svetu konstruisane na taj način.”
Lingvistički, Malezija je još šarenija. Zvanično se govore malajski, kineski i tamilski, ali u stvarnosti – između 130 i 170 jezika. Čuli smo i pozdrav za slušaoce Radio Tivta u emisiji “U susret vikendu” na kadazan jeziku – zvuči egzotično.
Pri drugom ulasku u Maleziju, poslije pritvora u Singapuru, dočekuje ih tropski potop: “Kiša lije kao iz kabla, mokro je, vruće je, ali nekako uspevamo da „doplovimo”, tj. dovezemo se do hinduističkog staklenog hrama, prvog takvog na svetu. Nezamisliv kič – ali eto, postoji i to”.
U Melaki, kad se kiša utišala, ulice vrve od razdraganih ljudi. Ovaj grad je na UNESCO listi svjetskog kulturnog nasljeđa zbog jedinstvenog spoja portugalske, holandske, britanske i azijske arhitekture, nastale tokom pet vijekova kolonijalnih uticaja:
„Ogromna kineska četvrt, neka neverovatna energija, ritam, mirisi i gomila hrane – svi su izašli iz svojih kuća posle kiše. Muvaju se, pevaju, dovikuju, smeju se i jedu. Umesto ringišpila, biraju vožnju triciklom ukrašenim kao Spider-Man. Vozač pedala sa osmehom širim od ulice, disko muzika trešti, lampice sevaju u svim bojama. Pojma nemamo gde nas vozi i ja imitiram pokrete iz filma kada Spider-Man puca mrežu iz ruke – na opšte oduševljenje dece koju prolazimo. Lepo je ponekad se otkačiti, posebno ako si upravo izbegao zatvor. Ili još gore – vešanje !”
Kasno stižu u Kuala Lumpur, posle ludog dana. Brod, pritvor, potop a bez Nojeve barke, Putra trg i impresivna Putra džamija, Perdana Putra, sjedište malezijskog premijera, Melaka, istorija, vašar, džamije i kineska četvrt – eto, to je Malezija. Sve to zajedno:“Iako je skoro ponoć, Kuala Lumpur je budan. Ljudi šetaju, deca trče i kvase se u fontanama, bezbrižna i golišava. Očigledno se narod ovde prilagodio vrućini – danju spavaju, a noć je za život. Samo ne znam kako ujutru idu na posao. I deca u školu?”
Sutradan – Batu pećine. Hinduističko svetilište urezano u prirodne krečnjačke litice, kao da su se i bogovi sklonili u hladovinu od nepojmljive temperature: “Do hrama vodi 272 stepenika, a na ulazu nas dočekuje ogroman zlatni kip boga Murugana, visok 42 metra. Penjanje na toj vrućini bilo bi ozbiljan izazov, da nije majmuna. Dugorepi, sivi, bezobrazni, preslatki – skaču, poziraju, otimaju kesice sa hranom, prave društvo i olakšavaju svaki korak. Veselo penjanje, uz opštu podršku majmunske publike”.
A onda – Petronas kule. Dvije identične, vitke igle koje šiju nebo sa zemljom, povezane staklenim mostom na visini od 170 metara: “Ove 88-spratne kule su napravljene od visokočvrstonog armiranog betona sa staklenom i čeličnom fasadom, što ih čini među najtežim zgradama na svetu. Sa tog mosta gledamo i fotografišemo kako perači prozora vise napolju, kače se, klize niz staklo i peru prozore kao da su u prizemlju. Mi ih gledamo s unutrašnje strane, dok oni peru s one spoljne. I sve deluje potpuno normalno. Kao da nije 170 metara iznad ulice.
Ali Kuala Lumpur već ima novog šampiona u ovoj nebeskoj utakmici. Merdeka 118, sa svojih 679 metara visine, je sada druga najviša zgrada na svetu, odmah posle Burj Khalife u Dubaiju. Petronas kule, nekadašnje svetske rekorderke, sada su tek treće po visini u Maleziji. Kao da ovaj grad uvek mora da ima najnoviji, najviši, najimpresivniji neboder.”
Central Market je sljedeće mjesto koje treba obavezno posjetiti u Kuala Lumpuru, izložba umjetnosti pripreme hrane koja se prenosi s koljena na koljeno:
“Štandovi sa nudlama, ribom na žaru, kolačima od pirinča i egzotičnim voćem izgledaju preukusno, a mirišu neodoljivo. Sve osim durijana. To smrdi kao kanta za đubre zaboravljena na suncu mesec dana. To i dalje odbijam da probam. Za predah, sklanjamo se u kopi tiam – starinsku malezijsku kafeteriju s plastičnim stolicama, mramornim stolovima i kafom koja se kuva u džezvama koje su videle više decenija nego većina prolaznika. Kafa je gusta, tamna, puna kondenzovanog mleka i razgovora. Ovde je vreme stalo.”
Malezija je muslimanska zemlja, ali vjerovatno najšarenije mjesto koje je naša sagovornica ikad videla:
„Ljudi žive jedni pored drugih, s poštovanjem i uz toleranciju, ali ćete – u restoranima, na primer – videti da Kinezi sede sa Kinezima, muslimani sa muslimanima, Indijci sa Indijcima…Prosečna plata je oko 1.000 evra, ali obrazovanje je besplatno, stanovanje pristupačno, porodice često žive zajedno. Ekonomija se razvija zahvaljujući prirodnim resursima, ali i ulaganjima iz Kine, Japana i Saudijske Arabije. Gradovi se menjaju – grade se putevi, mostovi, železnica. Reka Sungai Gombak, koja protiče kroz Kuala Lumpur, je nekada bila zagađena i mutna, sada je sve čistija. Zovu je i reka života.
Za kraj – jedna priča koja zvuči kao malezijski san:
“To je priča o Jong Kunu koji je došao iz Kine 1885. kao četrnaestogodišnjak, da pravi kalajne svećnjake. Danas je njegov Royal Selangor najveća kalajna imperija na svetu, sa prodavnicama u Londonu, Tokiju i Torontu, i Ginisovim rekordom za najveći pivski vrč.”
A naši putnici se vraćaju kući, u Tivat, preko Istanbula. Nose dva kilograma začina u koferu – bez „opasnih suvenira”, ali puni utisaka.
