Naša sugrađanka Tanja Nikolić često boravi u najzapadnijoj kanadskoj pokrajini, Britanskoj Kolumbiji obilazeći sina koji predaje u prestižnoj Brentvud koledž školi, a u najnovijoj reportaži za Radio Tivat otkriva zašto je ova pokrajina savršen spoj divljeg zapada i britanske elegancije i šta se krije iza te kanadske pristojnosti.
“To je jedna od privilegija kada vam deca odu u inostranstvo da studiraju pa tamo i ostanu – putuješ od jednog do drugog i uživaš. I tako izbegneš žalopojke kako te deca retko zovu.”
Tokom tih godina upoznala je svaki kutak pokrajine, od Kamlupsa do Viktorije, od Mil beja do Vankuvera. Odmah razjašnjava jednu češću zabunu:
“Vankuver NIJE glavni grad Britanske Kolumbije, nego Viktorija. I Vankuver se NE nalazi na Vankuver ostrvu nego na kopnu. Čini se kao da je Kanadjanima ponestalo mašte za nazive mesta, ostrva i ulica a da ne brojimo koliko je imena prosto kopirano iz Engleske.”
Da počnemo od Kamlupsa, grada u unutrašnjosti koga kao da su svi “ostavili na miru” iako je baš tu ogroman Tompson univerzitet. Tu studira oko 25.000 studenata, što je četvrtina stanovnika Kamlupsa, tako da i kampus zauzima ogromnu površinu.
“Prvo što primetite kada stignete u Kamlups je široko otvoreno nebo iznad i zlatna trava koja ga okružuje. Grad leži na ušću Severne i Južne Tompson reke, što mu je i dalo ime – reč “Kamlups” potiče od originalne indijanske reči koja znači “gde se reke susreću. Jedna glavna ulica sa barovima, salonima za tetoviranje i prodavnicama kaubojskih šešira definitivno podseća na scene iz filmova o Divljem Zapadu.”
Fascinantno je da je grad uspeo da zadrži svoj kaubojski karakter uprkos univerzitetskoj ekspanziji:
“Dok šetate centrom Kamlupsa, sigurno ćete sresti tetoviranog tipa u kaubojskom šeširu i kaubojskim čizmama, na svom harli davidsonu koji parkira ispred bara – scena direktno iz kaubojca – i seda za šank pored studenta zozona iz južne Azije koji uči za ispit i tu lovi internet.
Petkom i subotom se organizuju svirke kantri muzike, i to prilično živahne. A u nedelju ujutro isti ti saloni serviraju branč profesorima i doktorantima, što je otprilike, kako kaže Tanja, “kao da Vajat Erp pozove nastavničko veće na ručak.”
Ironično je što se univerzitet u Kamlupsu osnovan 1970. smjestio u zgradama bivšeg internata – jedne od onih vladnih škola koje je kanadska vlada osnovala kako bi prisilno asimilirala djecu domorodaca:
“Kad kažem domoroci ne mislim samo na decu Indijanaca, tu su i Inuiti sa arktičkog severa i Metisi, populacija nastala mešanjem francuskih trgovaca i indijanskih žena. Od 1880-ih pa skoro do kraja 20. vijeka, preko 150.000 dece je oduzeto roditeljima i poslato u ove škole da se “civilizuju” – što je značilo da im zabrane da govore svoje jezike, praktikuju svoje tradicije, ukratko da ih pretvore u “prave Kanađane.”
Nedavno, tačnije maja 2021. otkrilo se da se na tom mestu u Kamlupsu nalaze ostaci od približno 215-oro te jece koja se nikad nisu vratila kući. To je potreslo celu Kanadu jer je konačno izašlo na videlo, zaboga, ono što su preživeli uvek znali – da su hiljade dece jednostavno nestala u ovom sistemu koji je kanadska vlada zvala ‘obrazovanje’. Ti duhovi prošlosti lebde nad ovim gradom u državi koja danas slavi svoju raznolikost.”
Put od Kamlupsa do Vankuvera vodi kroz šume i jezera i ponekad je divlje neprohodan zbog poplava, naročito tokom velikih kiša. A onda stignete u Vankuver, kanadski Holivud sa neboderima, velikim stadionima i boemskim krajevima punim kafića. Tanja opisuje Vankuver kao zaista spektakularan grad – uglavljen između planina i okeana kao sa razglednice:
“Predgrađa kao što su Ričmond ili Zapadni Vankuver su toliko velika da predstavljaju gradove za sebe. Stari deo grada, takozvani Gas Taun bruji od života, prepun kafića i restorana. Na Grenvil ostrvu se nalazi ogromna pijaca, dok u Jejltaunu i Koal Harburu privatni kondominijumi koštaju milione. Grad, sa svojim parkovima, marinama i šetalistima, je toliko fotogeničan da Holivudski filmski producenti obožavaju da snimaju filmove upravo ovde – jeftinije je nego u Los Anđelesu, a Vankuver može da ‘glumi’ bilo koji američki grad. Tako su ovde snimani ‘Dedpul’, ‘Iks-man’ i ‘Zona Sumraka’.”
Ali, na žalost, tu je i druga strana razglednice – pravi ljudski debakl:
“Beskućnici koji leže po ulicama i drogiraju se, u šatorima, vrećama za spavanje, na stolicama, ležaljkama… I to u ogromnom broju ! Neverovatno da jedna tako razvijena država to ne može da reši. Ili neće?
U Britanskoj Kolumbiji je od januara 2023. dozvoljeno posjedovanje do 2,5 grama heroina ili kokaina za “ličnu upotrebu”, a marihuana je u celoj Kanadi legalna još od 2018. Tipično kanadski pristup: “Ako ti se drogira, izvoli druže, samo napred.”
A kada se catarom prebacite na elegantno ostrvo Vankuver, priča Tanja, “ulazite u drugi svijet”. Priroda, zelenilo i šume iz kojih proviruju golf i tenis tereni, luksuzne privatne škole, pabovi i polo klubovi i bašte uređene u engleskom maniru.
“Na primer čuvena Bučart bašta, započeta u rupi nekadašnjeg kamenoloma 1904te godine, kada je Dženi Butčart poželela da od tog ružnog kratera napravi raj. I uspela je. Danas se oko milion posetilaca godišnje divi toj raskošnoj bašti s japanskim vrtom, fontanama i cvećem koje se menja po sezonama.
Tu je i Milner imanje, tačnije nalazi se u Kvalikum biču – djelo Veronike Milner, irske aristokratkinje i rođake Vinstona Čerčila.
Žena koju su mnogi smatrali tiraninom, ali koja je imala jasnu viziju kako želi da izgleda kuća i bašta oko nje. Tu su boravili princ Čarls i Diana, kraljica Elizabeta sa princom Filipom. Bila sam u onoj istoj biblioteci gde je kraljica čitala, gledajući kroz prozor na Pacifik i travnjak koji se spušta prema obali. Jedno od retkih mesta na svetu gde je kraljica Engleske mogla da se opusti bez protokola. Uopšte, ceo Kvalikum bič je prelep. Mislite da ste negde na periferiji Londona, ista engleska elegancija, drvoredi i kružni tokovi, samo s pogledom na Pacifik a ne na Temzu.”
Blizu Langforda se nalazi i Rojal Roads univerzitet koji je trebalo da bude bezbjedno utočište za britansku kraljevsku porodicu tokom rata. Međutim, kraljica majka je odbila da napusti Englesku. Njene čuvene riječi: “Djeca neće ići bez mene, ja neću ići bez kralja, a kralj nikad neće otići.” Tako je to mjesto postalo Kanadski kraljevski centar za obuku pomorskih oficira, a danas je univerzitet.
Viktorija, prestonica pokrajine je grad koji čuva britansko nasleđe kao da se imperija nikada nije završila. Impozantna zgrada Parlamenta sa svojim kupolama dominira centrom grada, a u blizini se nalaze i čuveni Rojal Muzej Britanske Kolumbije i elegantna zgrada Opere.
“U hotelu Empres iz 1908. godine se još uvek služi čaj u četiri popodne i taj užitak košta oko 80 evra po osobi. Postoji dress code pa “izvol'te, lepo se obucite i pravite se Englezi u elegantnom lobiju s pogledom na marinu, uz skonse sa domaćim gustim kremom i džemom od lavande koju uzgajaju na krovu hotela.”
U Viktoriji se nalazi i Kineska četvrt, druga najstarija u Sjevernoj Americi poslije San Franciska. Tanja objašnjava da su Kinezi došli u Kanadu sredinom 19. vijeka da traže zlato, a zatim su bili zgodni i za gradnju kanadske železnice. U srcu četvrti je Fan Ten aleja, široka manje od metar na najužem mjestu, što je čini jednom od najužih ulica na svijetu.
“Eto, toliko o Britanskoj Kolumbiji. Kad bi me neko pitao da je vizualizujem jednim crtežom – to bi bila slika engleskog džentlmena u kaubojskim čizmama, s kaubojskim šeširom na glavi, kako u jednoj ruci drži palicu za polo a u drugoj kanadsko pivo ‘molson’, s podignutim malim prstom.
To je svet za sebe, sa prelepom prirodom i ljudima koji gledaju svoja posla, poštujući privatnost na prvom mestu, ali do te mere da će primetiti da vas nema duuuugo posle vašeg odlaska. “Trebalo bi to malo izbalansirati, Kanadjani, ej?”, zključuje Tanja .
Sljedeci put Tanja nas vodi još sjevernije, na Svalbard, najsjevernije ostrvo u Norveškoj, da se zajedno sa polarnim medvedima ohladimo od ljetnjih vrućina.
