Veliko interesovanje izazvala je večerašnja promocija novog romana Miodraga Majića “Pod tuđim suncem” koju je JU Gradska biblioteka organizovala na prelijepoj Ljetnjoj pozornici u Donjoj Lastvi u okviru manifestacije “Tivatsko književno ljeto”. Nakon što je prisutne pozdravila Vesna Barbić, direktorica Gradske biblioteke sa autorom je razgovarao dobro pripremljeni moderator Gojko Božović.
“Poslednji roman ‘Pod tuđim suncem’ je nastao kao plod jednog razmišljanja koje me je dugo opsedalo, a i danas me opseda. Nisam dao odgovore na sve što sam postavio. Osnovno pitanje je kako bi izgledao kad bi bio moguć, taj jedan međugeneracijski dijalog. Razgovor sa onim koji su stradali za slobodu iz zemlje iz koje ja dolazim, razgovor sa nama danas. I da nam kažu, to je to što ste vi napravili od države, zašta smo mi izgubili milion duše. Da bi bila pravedna, pravna civilizovana. I šta bi svako od nas, uključujući i mene, mogao da kaže. Od te misli je krenulo pisanje ove priče koja je nastala sama. Tu je takođe savremeni vojnik koji je preživeo, koji je bio spreman da položi život za tu i takvu domovinu. Taj major, nije učinio ništa rđavo, a poslednje dane provodi u smeštaju iz kojeg se mora iseliti. Ide u inostranstvo gde će se susresti sa još jednom gubitnicom, Marijom. Ona je druga strana priče ove naše propasti. To jeste roman pobuna, ali pobuna tih klasa koje su potpuno van optike savremenog srpskog društva. Društvo ih gura u špajz kad dođu gosti, da ostanu samo lažne slike Beograda na vodi. Njiho dvoje nisu napravili nikakav prekršaj, nikakvu grešku, a gubitnici su.
Kao neki usud srpskog društva. S jedne strane ljudi koji su spremni na sve, a s druge strane, u istoj porodici, koji nisu takvi. Meni je to ostala zanimljiva linija tog romana. Šta je sa ljudima koji i dan danas ne znaju kad je krenulo po zlu. Radili su sve kako je trebalo, kako su ih učili, a završili su u prinudnim smeštajima, uz dugove za struju i slično. Kako dolazi do toga da jedna kultura potpuno izgubi svoje mesto i bude zamenjena drugim, a pravila više ne važe? Čovek dolazi u dramsku situaciju. Da li pokušati prilagoditi se ili ostati veran onome što jesi, a što definitivno vodi u sunovrat. Mislim da je ta dilema potcenjena, ne samo u lioetraturi nego i u istraživanjima. Mnogi su ostali nesnađeni, u raskoraku između ostati ili krenuti u nepoznato. I kajati se u svakom slučaju.
Jedan od nevidljivih junaka ovog romana je kriminal, jer mi živimo društvo kriminala. Samo su fasade očuvane. Piše tu je pozorište, a iza kulisa je kazino ili javna kuća. Čudi me zašto političari i kriju to, zašto neće da ozvaniče da je ovo država kriminala. Prikrivaju pravu suštinu društva. U tom i takvom društvu u Marijinom taksiju gledaju zemlju koja ostaje, a to sunce je veoma upitno. Pokušaju da to sunce zamene nečim drugim. Puno je u literaturi pisano o tuzi migranata. Ali šta je sa migrantima unutar države? Šta ako je tvoja država tuđa prema tebi? O tome se malo pisalo. Tvoja sigurnost, zaštita trebala bi biti država, a ona je sve samo ne to. Tuđin si u tvojoj državi. Šta ako ti treba zaštita od sopstvene države koja te shvata kao uljeza? Mene i to kao tema interesuje u ovoj priči. Bilo mi je interesantno da ispitujem kroz ova dva lika” – rekao je Majić.
Majić je odgovarao na brojna pitanja publike. Jedno pitanje je bilo da li je studentski pokret u Srbiji krenuo udesno? Majić ne misli tako:
“Njih je jako mnogo. Oni su heterogen mehanizam. Nema tu izvršnih odbora. To je gomia ljudi sa različitim idejama. To je pogodno tle za raznorazne uplive i podmetanja i mahinacije. Ja, ipak verujem, zaista verujem, da će sve to na kraju biti dobro Da će biti skretanja, promašaja. I Gojko i ja smo bili u nemilosti, pa smo to prihvatili kao dio tadašnej njihove odluke. Ali mislim da će se to iskristalisati, i da je to alternativa u Srbiji. A mi ćemo se truditi da pomognemo da ne odu u nekakve radikalizme” – kazao je Majić.
