Novosadski kantri bluz bend The Bad Week nastupio je proteklog vikenda u popularnom tivatskom klubu Regata, donoseći publici sirovu energiju bluza, miris američkog juga i duh ulične svirke iz koje su i sami potekli. Tim povodom razgovarali smo sa Strahinjom Jajić, pjevačem i gitaristom benda, a bend još čine Stefan Stefanović Gile koji svira usnu harmoniku i Danijel Sethaler na bubnjevima.
Prvi put ste u Tivtu, ali ne i prvi put u Crnoj Gori. Kako je počela vaša crnogorska priča?
– Prošle godine smo prvi put svirali u Crnoj Gori, u Podgorici i Nikšiću. Polako, grad po grad, otvaramo vrata, i baš nam je drago zbog toga. Već smo svirali po Hrvatskoj, Bosni, Rumuniji, pa je Crna Gora došla kao neka prirodna sledeća stanica.
Iako ste relativno mlad bend, iza sebe već imate dva albuma i radite na trećem. Kako je sve krenulo?
– Krenuli smo 2020. godine kao ulični svirači. Ulična svirka je bila ključna – to je direktan kontakt s ljudima, sloboda bez vremenskih okvira i zatvorenog prostora. Taj duh je ostao u korenu benda. Prvi album smo snimili relativno brzo, drugi ubrzo nakon toga, a sada smo već duboko u pripremi trećeg.
Priča o snimanju prvog albuma zvuči gotovo filmski.
– I jeste. Na ulici nas je primetio čovek koji nas je pozvao u studio da snimimo instrumental za film. Kad smo već bili tamo, rekao je: „Hajde, snimite sve što imate.“ Sve je bilo praktično džabe. Par meseci kasnije zove opet i kaže da studio menja prostor, da imamo nekoliko dana da snimimo još nešto. Gile i ja smo za dve neprospavane noći sklepali aranžmane i snimili ceo album. Kasnije nas je prepoznala Multimedija Beograd i izdala album. Imali smo mnogo sreće, ali i hrabrosti da uskočimo kad se prilika pojavila.
Country blues nije baš mainstream žanr. Kako publika reaguje?
– Ako u svakom gradu ima 50 do 100 ljudi koji žele to da slušaju, mi možemo da putujemo, sviramo i upoznajemo svet. To nam je i cilj – iskustva, ljudi, različiti prostori. Muzika nas vodi.
Svirate autorsku muziku, ali oslanjate se na snažne uzore.
– Tako je. Sviramo uglavnom autorske pesme, sa povremenim obradama, ali u istom maniru. Bob Dylan, The Animals, Janis Joplin – to je muzika uz koju smo odrastali, preko naših roditelja. Pokušavamo da nove generacije podsetimo koliko je ta muzika i dalje živa i važna.
Ko piše pjesme u bendu?
– Gile i ja. Na prvom albumu sam više ja pisao, drugi smo delili, a na trećem će Gile imati glavnu reč – inspiracija ga je baš pogodila ove godine. Pišemo o univerzalnim temama, ali i ličnim iskustvima. Ljudi se u tim pričama prepoznaju.
Iza vas su festivali, turneje, čak i nastup pred Anom Popović.
– To nam je bilo ogromno iskustvo. Prijavili smo se kao predgrupa, a ona nas je lično izabrala. To je bila velika stepenica i mnogo smo naučili – gledali smo njen koncert, analizirali, upijali. Ana Popović je dokaz da bluz sa ovih prostora može da se čuje u celom svetu.
Posebno se izdvaja festival Blues Alive u Češkoj.
– To je jedan od najprestižnijih evropskih blues festivala. Prijavili smo se za takmičarski deo, publika nas je izabrala i od tada nastupamo tamo već dve godine zaredom. To nam je otvorilo mnoga vrata. Na proleće idemo na dvonedeljnu turneju po Češkoj.
Kakva je vaša publika?
– Neverovatno raznolika. Od dece do ljudi u ozbiljnim godinama. Dešavalo se da devojčica od devet godina peva naše pesme – to me uvek posebno dirne.
Albumi su vam dostupni i na vinilu.
– Prvi album već imamo na vinilu, drugi izlazi uskoro – i to kao bela ploča. Malo da se razlikujemo od standarda.
Za kraj – šta je, po vama, najvažnije da bi jedan bend opstao?
– Da se ljudi u bendu vole. Ovo nije posao od devet do pet, nego porodica. Provodimo dane i nedelje zajedno u kombiju. Ako niste prijatelji i ne osećate energiju jedni drugih, bend ne može da traje. Zajednički cilj je važan, ali bez prijateljstva – nema priče.
