Postoje mesta na svijetu za koja mislimo da ih poznajemo i prije nego što ih vidimo. Svi znamo za egipatske piramide iz udžbenika, mumije iz horor filmova, sfinge iz dokumentaraca, kamile sa razglednica. Čini se da znamo šta nas tamo čeka iako nikad nismo bili. Tako je i naša sugrađanka Tanja Nikolić mislila. A onda ih je Egipat usisao, a ne dočekao.
„Slećemo u Kairo, u stvari više Kairo nekako sleće u nas. Topao vazduh, težak, pun mirisa peska, benzina i začina koje ne umete da identifikujete. Zgrade u centru su evropska arhitektura s kraja devetnaestog veka, pastelnih boja koje se jedva naziru ispod sloja prašine koji se taložio decenijama. Balkoni koji se ljuljaju, fasade koje pucaju, iz svakog zida vire žice na načine koje nijedan elektrotehničar ne bi mogao da objasni, a kamoli popravi. Ako pitaš lokalce, na primer našeg vodiča, zašto se to ne uredi, slegne ramenima. Inšalah, kaže, što otprilike znači: možda, nekad, daće Bog, ali ne sada.“
Saobraćaj funkcioniše po pravilima koja niko ne umije da objasni, ali svi razumiju.
„Automobili, motori, kamioni, svi trube. Kratko, dugo, više puta. Ćao. Ćao, gde si? Pomeri se! Požuri! Gde ćeš, ženo? U, što si lepa. Sve govore tim trubkanjem. Ali pored koga god da prođeš, čuješ isto: welcome to Egypt. Dobrodosli u Egipat. Svi te dočekuju kao da si došao baš kod njih u goste.“
I usred svega toga, Nil. Miran, spor, potpuno nezainteresovan za haos oko sebe:
„Bio je tu pre Kaira i biće posle njega. Bez nilskog mulja i poplava koje su svake godine vraćale plodnost tlu, ovde ne bi bilo ničega osim pustinje. Bio je tu pre Kaira i biće posle njega. Bez nilskog mulja i poplava koje su svake godine vraćale plodnost tlu, ovde ne bi bilo ničega osim pustinje.“
Prvog dana odmah kreću u obilazak Velikog egipatskog muzeja u Gizi, najvećeg arheološkog muzeja na svijetu posvećenog jednoj civilizaciji, koji se gradio skoro dvadeset godina. Moderna zgrada kao da izranja iz pustinje, a kroz staklene zidove piramide su stalno tu, kao dio postavke.
“Na ulazu, Ramzes Drugi, statua visoka jedanaest metara. Jedna od stotinu i više koliko ih je napravljeno. Gde god da krenete kroz Egipat, negde će vas sačekati baš on. U kamenu, u hramovima, u reljefima, u svakom muzeju. Nije ni čudo kad je uzimao čak i statue drugih vladara, brisao njihova imena i pisao svoje. Staroegipatski Tramp, bez dileme.”
Posebno mjesto zauzima Tutankamonova zbirka, po prvi put izložena u cjelini, više od pet hiljada predmeta netaknutih tri hiljade godina. A među svim tim bogatstvom, jedan broš zaustavlja pažnju.
„Pektoralni nakit sa skarabejom. Kamen izgleda kao komadić zaleđenog sunca. I zapravo jeste došao iz svemira, nastao kada je meteorit eksplodirao iznad Sahare i pretvorio pesak u providno žuto staklo. Egipćani su ga pronašli u pustinji i stavili na grudi faraona. Pa iskreno, ako je već bilo moderno da se nosi buba na grudima, nek je iz svemira.“
A onda, piramide.
„Kada su Rimljani gradili Koloseum, piramide su već bile stare dve i po hiljade godina. Bile su antika za antiku. Na platou Gize stoje tri velike, Keopsova, Kefrenova i Mikerinova. Keopsova je bila najviša građevina na svetu skoro četiri hiljade godina. Nekada su bile obložene glatkim belim krečnjakom koji je reflektovao sunce i video se kilometrima daleko. Danas toga više nema, kamen je vekovima skidan i korišćen za izgradnju Kaira. Svaka strana svake piramide gleda tačno prema jednoj strani sveta, sa greškom od svega 0,05 stepeni.“
Ispred Kefrenove piramide leži Velika sfinga, okrenuta prema istoku, prema izlasku sunca koji posmatra već četiri i po hiljade godina.
„Nos joj nedostaje. Ko ga je odneo i kada, ni to se ne zna pouzdano. Dugo se mislilo da su Napoleonovi vojnici, ali postoje crteži iz sedamnaestog veka, dakle pre Napoleona, koji pokazuju da nosa već tada nije bilo. Egipat čuva svoje tajne.“
Ulazak u Keopsovu piramidu nije za klaustrofobične.
„Ja ulazim s ponosom, Lara Kroft entuzijazam na maksimumu, spuštam se nizbrdo presavijena, držeći se čvrsto za rukohvate. Stigneš dole. I, ništa. Prazno. Nema sarkofaga, nema ničega. Mene, kao nadobudnog dizajnera, fasciniraju unutrašnji zidovi. Ogromne kamenčine složene savršeno, bez mašina, pre četiri i po hiljade godina. Nisu fušerili. Treba li da kažem da pet dana posle toga nisam mogla da hodam od bolova u mišićima za koje nisam ni znala da ih imam.“
Luksor deluje kao druga zemlja. Čisto, mirno, uređeno. Vozač objašnjava da je Luksor turistički. „Čekaj, a Kairo nije?“ smije se Tanja.
“Današnji Luksor izgrađen je oko hrama starog više od tri hiljade godina, koji je kasnije doradio Ramzes Drugi. Naravno, a ko drugi. Ogromni stubovi, reljefi svuda, hijeroglifi na svakom kamenu, i za razliku od Kaira, sve čisto, uređeno i osvetljeno. Uveče izgleda još lepše.
Obilazak zaprežnim kolima je poseban doživljaj.
„Vozimo se uz aveniju sfingi, dugu tri kilometra, sa oko hiljadu trista sfingi koje povezuju hram i Karnak. Vuče nas magarac koji izgleda kao da je nekad nešto i pojeo, za razliku od većine koje smo videli tokom dana. Glasno pominjemo društvo za zaštitu životinja, a vlasnik kočije nas gleda zbunjeno. Pa to su radne životinje, kaže, kao da smo pomislili da je upregao kućnu mačku. Smeje se i uverava nas da svog magarca baš voli. Ljubav je čudna stvar.“
Karnak je ogroman kompleks, kao religijski grad u pravom smislu riječi. Gradio se i dograđivao hiljadu i petsto godina, svaki faraon je dodavao nešto svoje, pa je danas to lavirint hramova, kapela, obelisaka i stubova.
“Najveći hram posvećen je Amonu, kralju bogova, a Hatšepsut (faraonka o kojoj cu da vam pricam u sledecem postu) je ovde podigla dva obeliska od jednog komada granita, svaki visok trideset metara. Tu se odvijao život, rituali, suđenja, molitve, rađanja, umiranja, sve.”
Čudesa ne prestaju.
