Ustaju u mrak, prije svitanja, vozi ih rasklimatani kombi kroz puste ulice Luksora i stižu na neku poljanu gdje već čekaju ogromni šareni baloni koji se pune vrelim vazduhom. Sve izgleda kao ona scena iz filma gde su ljudi mali a sve ostalo je džinovsko, priča u našem programu Tanja Nikolić, naša sugrađanka, svjetska putnica:
“Ja to vama ne mogu da opišem. Ne znam da li je uzbudljivije, lepše, opasnije ili blesavije u smislu egipatskih bezbednosnih mera. Koje ne postoje. Nema kaciga, nema pojaseva, kapetan otprilike zna gde ćemo da sletimo. Habibi, ne brinite ništa, samo uživajte. Ali onaj momenat kada se iza Nila promoli sunce a vi ste osam stotina metara visoko, to je neopisivo. Dozvoljeno je šesto, ali ne brini, habibi voli da leti malo više.”
Poslije toliko ljepote i uzbuđenja, obilaze Dolinu kraljeva:
„Grobovi ukopani u stene, ne bi li se zaštitili od pljačkaša. Neuspeo pokušaj. Sve je nađeno i pokradeno. Jedini izuzetak je Tutankamonova grobnica, slučajno otkrivena, zatrpana pijeskom ispod ostalih, potpuno očuvana. Tu je sahranjen i Ramzes Drugi, ali njegova mumija ima zanimljivu sudbinu. Premeštana je više puta, a 1974. dobila je egipatski pasoš i letela u Pariz na lečenje jer su konzervatori otkrili da je napadnuta gljivicama. U rubrici zanimanje pisalo je: kralj. Nije bilo drugog protokola za takvu vrstu putnika.“
Nedaleko je hram faraonke Hatšepsut :
“Uspešna vladarka, a žena. Kao Kleopatra. Samo što Kleopatra nije bila Egipćanka nego Grkinja. I nije baš bila lepotica kao Elizabet Tejlor. Imala je onaj grčki nos koji nije dozvoljavala da se pokaže na statuama. Photoshop, samo na staroegipatski način. Hatšepsut je bilo jasno koliko je važno širiti priču o moći i po meni ona je bila prva prava influenserka, sa storijima iscrtanim po zidovima hrama o dalekim zemljama, hrani, odeći i raznim običajima. Za vreme njene vladavine Egipat je procvetao, vojno ojačao, proširio teritorije i obogatio se. Fiktivno udata za brata, kako je to već tada išlo, a posvećena procvatu Egipta. Žena od reči i rezultata.”
Plovidba Nilom prema Asuanu je doživljaj za sebe. Polako, kao Nil, smjenjuju se naselja i poljane :
“Bezuspešno tražimo pogledom nilske konje i krokodile po obali, njih odavno nema. Brana i veštačko jezero potpuno su promenili ekologiju oko Nila. Sliku nilskog konja koji zeva ili krokodila kako pluta možete videti samo mnogo južnije, u Ugandi, Tanzaniji, Keniji.
Mazid, naš vodič, rođen je u Asuanu i poznaje svaki kamen. Vodi nas do nezavršenog obeliska, ogromnog komada granita koji je pukao tokom izrade i nikada nije završen. Da jeste, bio bi najveći u Egiptu, visok skoro četrdeset dva metra. Po nalogu naše influenserke Hatšepsut.
Radili su bez mašina, zabijali drvene klinove, nalivali vodu, i uz puno strpljenja čekali, nekad i po dvanaest godina, da se ogromna gromada kamena odvali baš u obliku kako su zamislili i rodi se obelisk. Ovaj je na žalost pukao na pogrešnim mestima. Baš me zanima šta li se dogodilo s majstorom kome se dogodila ovakva greška.”
Sutradan u zoru voze se do Abu Simbela. Putem prolaze pored jezera Naser, najvećeg vještačkog jezera na svijetu. Punilo se punih šest godina dok je Nil zadržavan iza Asuanske brane :
“Zbog njega, hram Abu Simbel morao je da bude premešten, rastavljen na hiljadu blokova i ponovo sastavljen šezdeset pet metara više. Na ulazu u hram dočekuju nas četiri džinovske statue Ramzesa Drugog. A koga drugog? Unutra, na kraju dugačkog hodnika u polumraku, Ramzes sedi ravnopravno sa bogovima. Dva puta godišnje, dvadeset drugog februara i dvadeset drugog oktobra, sunce prolazi kroz šezdeset metara hodnika i pada tačno na figure Amona, Ramzesa i Ra-Horahtija. Ptah, bog tame, ostaje u mraku zauvek.
Kad su hram premestali, uspeli su da sačuvaju taj efekat, ali se svetlo pojavljuje dan ranije ili kasnije zbog novog položaja. Pa nisu oni mogli sve da znaju ko Ramzes….”
Vraćaju se u Kairo baš na doček Nove godine:
“ Pun restoran, glasna arapska muzika, šljokice, veštačke trepavice. Za stolom sede muškarci sa zabibom na čelu, tamnom modricom koja nastaje od udaranja čelom o pod pri pet molitvi dnevno. Neki je namerno falsifikuju kreonom, da izgledaju pobožnije.”I trbušna plesačica: sto kila čiste energije i oblina koje pomera sa takvom lakoćom i samopouzdanjem da atmosfera eksplodira. Svi puše nargile, sumnjivo mi je šta je u njima.” Smejemo se i igramo i mi, baš nas briga za sve probleme sveta.“
Poslednja stanica, Aleksandrija, tri sata vožnje od Kaira. Grad koji je jednom bio prijestonica svijeta. Sagradio ga je Aleksandar Makedonski sa dvadeset četiri godine i pola svijeta pod nogama, a nazvao ga po sebi jer skromnost tada nije bila popularna:
„ Umro je sa trideset dve, a ovaj grad traje vekovima. Tu su se susretale kulture, nadmetalo u znanju, umetnosti, vlasti. Postojala je i čuvena biblioteka sa svim znanjima tadašnjeg sveta. Danas je na tom mestu moderna građevina koja izgleda kao ogromni disk nagnut prema moru.
Od svega toga je danas ostalo more, nostalgija, propale vile i prljavština koja bi pobedila na svakom takmičenju. Čak smo videli i mrtvog magarca u jednoj od sporednih ulica. Ali opet ja o prljavštini.”
„Egipćani svoju zemlju ne zovu Egipat. Zovu je Masr, što na arapskom znači zemlja… njihova zemlja. Dajem obećanje samoj sebi: Ha-argi Masr tani. Vratiću se ovde. Ova zemlja je magnet.”
