Novi Zeland je za većinu nas zemlja iz filma. Zelena brda, ovce, dramatične litice, pejzaži iz filma Gospodar prstenova. Takva slika bila je i u mašti Tanje Nikolić, gošće Radio suncobrana, naše sugrađanke iz Gornje Lastve, prije nego što je krenula.
„Australija nam je bila u prvom planu puta, a Novi Zeland smo gotovo preskočili. Priroda je priroda, imamo je i kod kuće, u Boki, na Vrmcu, u Gornjoj Lastvi. Delovalo je da ćemo samo izgubiti vreme na još jedan let iz Sidneja, dodatno se umoriti da bismo videli zelenilo. Sada mislim da bi to bila velika greška, Novi Zeland je svakako trebalo posetiti.“
Osamnaest hiljada kilometara od Crne Gore, tamo gdje se iza horizonta krije Antarktik, sačekala ih je zemlja koja nadmašuje sliku iz filma: „Da me sad neko pita gde bih mogla da živim, a da nije Boka, odgovor bi bio Novi Zeland.“
U toj zemlji živi pet i po miliona stanovnika na teritoriji većoj od Velike Britanije. Dvadesetak ljudi po kvadratnom kilometru, dok je u Crnoj Gori taj broj četrdeset šest, a u Holandiji preko četiri stotine. Priča da ima više ovaca nego stanovnika još uvek stoji, mada je broj ovaca godinama u opadanju:
” Farme sve više prelaze na mlečno govedarstvo, a i vuna je izgubila cenu jer su je potisnuli sintetika i drugi savremeni materijali. Fonterra, novozelandska kompanija za preradu mleka, jedan je od najvećih svetskih izvoznika mlečnih proizvoda. Uz to, turizam je doživeo veliki uspon i to upravo posle snimanja filma Gospodar prstenova, a obrazovanje, jedna od značajnijih grana novozelandskog biznisa, donosi preko četiri milijarde novozelandskih dolara godišnje. Kroz prihode od stranih studenata, plaćanja školarina, stanarina i svakodnevne potrošnje.“
Prvi grad u koji su sletjeli iz Sidneja bio je Okland: „Stigli smo predveče i ostali potpuno zbunjeni. Najnaseljeniji grad u zemlji, a gotovo prazan. Pomislila sam da je praznik, ali nije. Posao se završava oko pet, ljudi odlaze kući, radnje se zatvaraju, grad se utiša. Kao da je Skandinavija preseljena na Pacifik. Iznad oklandske luke stoji Maungauika, ili Severna Glava, vulkanski breg pun tunela i bunkera. Britansko carstvo ih je gradilo strahujući od upada ruskih ratnih brodova, kasnije i od japanskog napada tokom Drugog svetskog rata. Zanimljiva je paralela sa današnjim vremenom: više od jednog veka kasnije, strah od ruske sile ponovo je prisutan u britanskoj i evropskoj politici, samo pod drugim okolnostima.”
U Oklandskom ratnom memorijalnom muzeju Tanja je naišla na eksponat koji nije očekivala:
„U staklenoj vitrini stajala je ovalna ploča Kraljevine Jugoslavije. Crna, sa pozlaćenom krunom i dvoglavim orlom. Verovatno je vezana za savezničke operacije novozelandskih jedinica u Italiji i oko Trsta tokom Drugog svetskog rata. Čovek ode na drugi kraj sveta, a tamo ga sačeka deo sopstvene istorije.“
Put ih je odveo dalje na jug, prema Velingtonu. Usput, Rotorua, grad koji smrdi na sumpor, sa gejzirima koji izbijaju okolo po parkovima i ulicama.
„U Rotorui zemlja kao da diše, u stvari, bolje rečeno, podriguje. Para izlazi iz zemlje, blato klokoće u parku, gejziri i para na sve strane, a ljudi tu žive sasvim normalno.“
Tu su prvi put uživo gledali haku, tradicionalni maorski ples koji mnogi poznaju iz TV prenosa ragbi utakmica:
„Haka je istovremeno ratnički izazov, pozdrav i izraz zajedništva. Pogledi, pokreti, udarci u grudi, koplja, glasovi, jezici izbačeni napolje. Sve to su sa sobom doneli Maori, doseljenici iz istočne Polinezije, pre oko 700 do 800 godina.“
Mjesto koje se na Novom Zelandu ne propušta jeste Hobiton, selo iz filma Gospodar prstenova. Mnogi dolaze u ovu zemlju upravo zbog njega:
„To je simpatična priča o srećnom slučaju. Kada je novozelandski reditelj Piter Džekson dobio da snima film, ekipa je helikopterom krenula u potragu za mestom za snimanje. Tako su ugledali farmu porodice Aleksander, sleteli i zakucali im na vrata. Vlasnik Ijan Aleksander je u tom trenutku gledao ragbi utakmicu, sa porodicom. Rekao im je da prošetaju imanjem i vrate se kada se utakmica završi. Filmska slava je tog dana morala malo da sačeka.“
Na toj farmi nastao je Šir. Prvobitni plan bio je da se scenografija ukloni poslije snimanja, ali interesovanje posjetilaca bilo je toliko veliko da je pri snimanju Hobita (drugog filma) selo ipak izgrađeno trajno:
„To je jedan od najlepše osmišljenih tematskih parkova koje sam videla. Povrće se sadi u baštama, u krčmi Zeleni zmaj toči se pivo pravljeno samo za Hobiton, svaka kućica izgleda kao da hobiti samo što nisu izašli iz nje. Sećate se onog velikog drveta iz filma? Nije pravo. Napravljeno je za potrebe filma, a hiljade listova od svile ručno su bojili studenti obližnjeg dizajnerskog koledža. Toliki posao, a gotovo niko za njih ne zna.“
Velington, glavni grad Novog Zelanda, potpuno je drugačiji od Oklanda. Smješten između brda i zaliva, deluje kompaktnije, mirnije i prisnije:
” Lepa pešačka zona u centru grada, puno restorančića i kafića. Pažnju privlače semafori za pešake: na pojedinim raskrsnicama umesto uobičajene figure pojavljuje se silueta Maora u pozi hake, mali detalj koji podseća koliko je maorska kultura prisutna u svakodnevici. Stižemo u Velington opet predveče i shvatamo da s termostatima kod ovih Novozelanđana nešto nije u redu. Mi već u toplijim džemperima, a klinke od osamnaest, dvadeset godina skaču sa mula u okean, vraćaju se i opet skaču, bez peškira, bez drhtanja. Kao da je sred leta.“
Na Južno ostrvo prelazi se trajektom, i priroda je još spektakularnija. Stižu do Kaikure, odakle se brodovima kreće u potragu za kitovima:
„Isplovili smo brodom i činilo se kao da su svi izašli da nas sačekaju: kitovi ulješure, delfini u jatima, albatrosi sa rasponom krila većim od tri metra. Dan kao iz dokumentarnog filma.“
Put se nastavio prema Krajstčerču i Međunarodnom antarktičkom centru, jednom od mjesta sa kojih polaze istraživačke ekspedicije na led:
„Tu probamo vožnju amfibijskim vozilom kakvo koriste na Antarktiku, voze nas preko prepreka, gore dole, levo desno, a zatim ubacuju u veliki frižider na simulaciju polarne oluje. Posle toga sam zaključila da obična bura u Boki ipak nije tako strašna.“
Jedan od najupečatljivijih djelova putovanja bili su glečeri Franc Jozef i Foks. „Neverovatno je da na jednom mestu, u istoj zemlji, imate i okean, i pustinju, i prašumu, i glečere. Nekada se led spuštao gotovo do okeana. Danas se to sve topi, zbog klimatskih promena. Led se povukao kilometrima.“
Posljednja stanica bio je Kvinstaun, novozelandska rivijera Južnog ostrva. Nedaleko odatle je i Fiordland, koji su obišli hidroavionom napravljenim 1968., nazvanim po Paji Patku:
“Pilotira žena sa pilotskim stažom od preko 20 godina, koja sa sigurnošću kruzira iznad fjordova, jezera i planina u koje nije kročila ljudska noga. Kvinstaun je popularna turistička destinacija za bogate turiste, naročito iz Azije: grad nas dočekuje sa restoranima sa Mišlenovim zvezdama, luksuznim prodavnicama i uličnom svirkom.”
Iako Novi Zeland važi za skupu zemlju, Tanja kaže da se razlika u životnom standardu brzo primjeti:
„Pivo u pabu lako košta sedam evra, kafa četiri ili pet, ručak dvadesetak evra. Stanovi u Oklandu i Velingtonu su veoma skupi. Ali plate prate te troškove, ljudi u proseku zarađuju oko tri hiljade do tri hiljade trista evra mesečno nakon poreza i uglavnom mogu pristojno da žive od svog rada. Ono što sam možda najviše ponela sa tog puta nije priroda, koliko god bila spektakularna, nego osećaj da društvo funkcioniše bez stalne nervoze i žurbe. Manje je stresa, manje egzistencijalnog pritiska, svi su nerealno ljubazni. Oseća se više poverenja među ljudima i poverenja u sistem koji očigledno dobro funkcioniše.“
Na kraju putovanja ostao je utisak da Novi Zeland nije samo zemlja nestvarnih pejzaža, već mjesto gdje se priroda, uređenost i mir svakodnevnog života spajaju u cjelinu koja se drugde rijetko vidi. Zato nije daleko otići na drugu polovinu svijeta, makar i na kratko. Greška je propustiti ga.
