Na otvorenoj sceni, među kamenim zidovima tivatske Ljetnje pozornice, Šekspirov Ričard Drugi djelovao je nekako bliže nego što bi se očekivalo. Priča o kralju koji gubi vlast, a sa njom i sigurnost u sopstveni identitet, lako izlazi iz istorijskog vremena u kojem je nastala. Krune i mačevi su drugačiji, ali ljudi oko vlasti, kaže Milan Marić za naš Radio, nisu se mnogo promijenili. Marić prvi put igra Ričarda Drugog. U njegovom tumačenju nema potrebe da se kralj ni opravdava ni osuđuje. Mnogo je zanimljivije pitanje šta se događa čovjeku kada izgubi ono što je vjerovao da ga određuje. I šta se događa sa onima koji ga, dok je na vrhu, uvjeravaju da je nepogrešiv.
„Ko si ti bez moći?“ – jedno je od pitanja koje otvara ova Šekspirova drama. Sa Milanom Marićem razgovarali smo o Ričardovom padu, mehanizmima vlasti i ljudima koji joj se približavaju, ali i o izazovu igranja Šekspira na otvorenoj sceni, stihu i predstavi za koju vjeruje da će tek pokazati koliko može da raste.
Kako Vam je izgledalo igranje Ričarda II na otvorenoj sceni najveće ljetnje pozornice u Crnoj Gori ? Koliko je napora bilo potrebno da pređete rampu ? Još ste i promukli izašli na scenu.
Što se tiče napora, tu smo gde smo. Šta da radimo ? Ali ja mnogo volim ovu pozornicu. Ovo nije floskula, već baš iskreno. Uvek se radujem kad dođem u Tivat. Posle dve, tri, četiri sezone, sa nekoliko predstava, uvek mi je drago da se ponovo vratim. Čujete i sami da sam promukao. Dobro, na sceni je bilo u redu, to je bitno.
Bio je izazov igrati Ričarda prvi put na otvorenoj sceni , ali nekako je bilo lepo igrati Šekspira unutar ove divne letnje pozornice, kao neke tvrđave. Meni je to potpuno uvuklo u neki drugi svet. Baš mi je prijalo. Tehnički je to bilo malo nezgodno jer vruće je, a naši kostimi nisu baš za ove temperature. Ali, Bože moj, izdržasmo.
Ako govorimo o Vašoj ulozi koja je bogata strukturom i slojevima, da li ste u pripremi lika više razmišljali o padu krune ili o njegovom ličnom padu ? Kako prije rekoste o anatomiji pada ?
Pa to se ovde nekako prepliće. Ovde, u ovom delu Šekspira, za razliku od svih ostalih tragedija, sve što se desi – desi se iza scene. Mi vidimo samo posledice. Ovde nema na sceni, faktički, ubistava, nema prevrata. Sve se dešava negde iza. Šekspir je u originalu napisao Ričardovu smrt na kraju. I to je užasno zanimljivo. Nekako se taj pad dešava tamo negde, a mi samo gledamo odjeke i to kako tako lako ta kruna… Ničim izazvano, ne videsmo je kad. I sad samo vidimo nekakvog tog čoveka koji više nije siguran ni ko je. I sad on ne zna više ni da li da se bori za nju. Jasno je njemu da je gotovo. Ali kako sad ? Dolaze neki novi ljudi, ne može im tu ništa. Ovo je baš psihološki zanimljivo Šekspirovo delo. Atipično, potpuno za njegove tragedije. Kao neka psihološka studija. Mi smo, naravno, morali malo da kratimo, da štrihujem tekst, ali stvarno svima preporučujem da pročitaju celokupno delo. Svi ti silni monolozi koje imaju likovi, ne samo Ričard nego i ostali, to je sve kao neka studija, analiza pada s vlasti jednog čoveka. I zapravo otvara se pitanje: Ko si ti bez moći ?
Da li je moralo doći do gubitka vlasti i krune da bi se Ričard zagledao u sebe i počeo da se preispituje i upoznaje ?
Pa očigledno da to tako ide. Izgleda da ta moć nešto gadno uradi ljudima. Mislim, svaka čast onima koji uspeju da odole svim tim izazovima koje, ajde pod navodnicima, tada kruna, a sada šta god da je – neko premijersko, predsedničko mesto, ne znam šta je – nosi sa sobom. Retki su oni koji su uspeli tome da odole i da nekako ne izgube sebe unutar toga.
Ja mislim da to nije samo krivica tog pojedinca i da prosto ljudi oko njega uvlače ga u tu deluziju. Ljudi oko njega zapravo počinju da mu menjaju realnost. On više nema nijedan reper, ili jako malo repera, ili sve manje repera, sa kojima može da shvati gde se on zapravo nalazi. I onda vremenom, naravno, sve je manje tih ljudi koji te drže sa obe noge na zemlji, a sve više ovih koji te dižu u nebesa. I ti, naravno, poletiš u jednom trenutku.
I onda se samo odjedanput svi sklone i ti tresneš guzicom o pod. I onda se pitaš: „Šta bi?“ I to pitaš se ne znajući ni ko si, ni gde si. Više ti ne znaš ko si ti. Sad odjedanput više nisi najbolji, više nisi… Više ti se ne nutkaju svi. Jer to je stvarno najgadnije – to nutkanje ljudi onim ljudima koji su na moći. Takvi ljudi se pretvore u neke ljige kad ih vide. Kao neki gmizavci, pa im se nešto keze, cere, smeškaju. Kao da oni nisu službenici koji treba njih da služe. A to možda ima i malo veze i sa našim mentalitetom.
U tim trenucima tragedije svakako prepoznajete ono što pripada i ovom vremenu?
Apsolutno. Pa nije ovo ostavljeno vekovima unazad, kad je Šekspir pisao. Ovo i dan-danas sve važi. Samo nemamo krune i mačeve, nego imamo nešto drugo. Sve isto. Kad sklonite taj kraljevski mobilijar sa Ričardovog dvora, prebacite ga u bilo koju premijersku, predsedničku palatu 21. veka – sve je ostalo isto.
Ričard nije potpuno negativan, niti potpuno nevin. Na koji način ste napravili pravu meru između toga da ga dobro razumete i da ga ne pravdate?
Pa nema razloga da ga se pravda. On prosto veruje da je bogomdan. Još tada postoji ta jedna činjenica koja i danas može filozofski da se uzme u razmatranje, a to je da su tadašnji kraljevi verovali u to da su oni direktno od Boga postavljeni. I to je bila laka poveznica s tim. Ričard to uzima kao argument – da je on Božiji zastupnik i da ne može niko, samo Božja ruka može da ga promeni. Onda nema tu ni pravdanja ni napadanja. On prosto stvari podrazumeva.
A kada počne da mu se otvara taj drugi horizont, gde on nema više moć, onda nastaje jedna kriza identiteta, jer više nema razloga da se bori. A sad, kad bismo ušli istorijski u priču sa Ričardom Drugim, on je jako mlad postao kralj, sa četrnaest ili petnaest godina. I, naravno, imao je svog namesnika koji ga je vodio dok nije postao punoletan. A onda su napravili neku vladu koja je upravljala Engleskom. On je bio nekako kao neki fikus sa strane, neka ceremonijalna ličnost. I njega je to jako frustriralo. To je deset godina trajalo.
I onda je on lagano gradio svoju poziciju i, kada je dovoljno izgradio, onda je bio jako surov prema svima. Onda je napravio strašne čistke. I onda se u tome nekako nalazio, u tim borbama. On se užasno plašio svih ljudi. Njemu su svi bili pretnja. Paranoja sa vlašću ide ruku pod ruku. I realno je da svi žele nekako da dođu na tvoje mesto.
Koliko osećate da nam je Šekspir danas blizak? Možda bliži nego u nekim ranijim vremenima?
On je blizak u svakom vremenu, u svakom trenutku. I to je neverovatno istinito .
Kada govorimo o samim izazovima u spremanju ove uloge, „Ričard II“ je potpuno u stihu. Nema proze da se odmorite. To je beli stih, pun metafora, zahteva emocionalnu izdržljivost i jaku vokalnu tehniku, jer su rečenice duge prelaze po nekoliko stihova. Kako se borite sa tim replikama, a ipak ste mlad glumac ?
Pa hvala vam, stvarno hvala. Pa dobro, to je naš posao, zanat. Ja sam prvi put zapravo radio Šekspira kada sam uskočio u predstavu „Mletački trgovac“, onu staru, Egona Savina, kada sam bio mlad glumac. Ja sam „Mletačkog trgovca“ prvi put gledao u osmom razredu osnovne škole. Pa sam ga gledao onda u srednjoj školi, pa sam ga gledao dok sam studirao, i na kraju sam uskočio u tu predstavu i igrao. To je bio moj prvi susret sa Šekspirom. I nisam ga igrao do sada, do Ričarda. Ali jako sam se radovao, jer to je strašan izazov. Sve sam savladao uz pomoć moje divne profesorke Ljiljane Mrkić-Popović. Naše lektorke. Puno truda i rada, ništa više. To je samo tehnika.
Tehnika i vještina – da, ali treba to uraditi da izgleda kao spontan govor Vašeg lika.
Tako je, a ne da publika ima osećaj da je na nekoj večeri poezije. Dakle, taj rad ne podrazumeva samo dobru tehniku, već i neke druge segmente,posebno što je sa Šekspirom i puno emocija. Menjaće se još ova predstava. Mi smo u aprilu izašli sa njom,a to je skoro kraj sezone. Igrali smo u aprilu, maju, malo u junu. I zapravo je ovo veoma mlada predstava. Ona će tek da se menja i da raste. Kad budete dolazili u Beograd za pola godine ili godinu, dođite u JDP da je ponovo pogledate, da vidite gde će ona otići. Ja vam tvrdim – otići će na bolje.
